Радован Караџић, рођен је у селу Петњица (Шавник). Основну школу завршио је у Никшићу. Са 15 година дошао је у Сарајево и уписао медицинску школу, а после тога и медицински факултет (специјализовао је неуропсихијатрију) у Сарајеву. Део школовања провео и у САД. Радио је у болници у Сарајеву као психијатар (стручњак за депресије). За свој књижевни рад добио је књижевну награду Јован Дучић за поезију 1969 и књижевну награду Михаил Шолохов за 1994., Удружења руских писаца за књижевни допринос.
Политиком је почео интензивно да се бави 1990. године када је изабран за председника СДС-а. Изабран је за председника Републике Српске 12. маја 1992. године и остаје на тој функцији све до 30. јуна 1996. године,када је под притиском унутрашњих и спољних фактора напустио политички живот и председничка овлашћења пренео на потпредседницу РС Биљану Плавшић. Добитник је Ордена Републике Српске за 1994. године.
Хашки трибунал је 24. јула и затим 16. новембра 1995. подигао оптужницу против Радована Караџића која га терети у 11 тачака. За Радованом Караџићем је расписана потерница Интерпола, а влада Сједињених Америчких Држава је понудила 5 милиона долара за помоћ у хапшењу. У пар наврата су међународне војне снаге стациониране у бившој Југославији безуспешно покушавале да га ухапсе. Од 1996. до 2008. успевао да измакне покушајима хапшења па и простог лоцирања.
Караџић је према званичним информацијама ухапшен у Београду 21. јула 2008. године око 21 час, док он и његов адвокат Светозар Вујачић тврде како је хапшење обављено још у петак 18. јула. Изведен је пред истражног судију Већа за ратне злочине Окружног суда Милана Дилпарића, чиме је започео процес у којем може бити донесена одлука о пребацивању у Хашки трибунал.
На конференцији за штампу у уторак 22. јула 2008. председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом Расим Љајић и тужилац за ратне злочине Србије Владимир Вукчевић су потврдили идентитет ухапшеног Радована Караџића. Караџић се у периоду који је непосредно претходио хапшењу наводно крио под лажним именом др Драган Давид Дабић и бавио се алтернативном медицином у приватној ординацији на Новом Београду. Такође, учествовао је на неколико јавних предавања у Србији и објављивао фељтон у часопису Здрав живот.
Караџић је 30. јула 2008. године у 3. 45 изведен из зграде Окружног суда у Београду и пребачен на београдски аеродром Никола Тесла. Прво је пребачен авионом Владе Србије из Београда у Ротердам где је стигао око 6.30 ујутру, а потом је хеликоптером пребачен у затвор у Схевенинген.
Објавио је следеће књиге
1968: Лудо Копље
1971: Памтивек
1982: Има чуда – нема чуда
1990: Црна бајка (Свјетлост, Сарајево)
1992: Рат у Босни: како је почело
1992: Словенски гост
1994: Има чуда, нема чуда
2001: Од Лудог копља до Црне бајке (Добрица књига, Нови Сад)
2004: Чудесна хроника ноћи (ИГАМ, Београд)
2005: Под леву сису века (Књижевна заједница Вељко Видаковић, Ниш)
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ
Видиш ли своју руку у обраћеним
Њивама подно тебе
Поново израста мир и укочено
Узрева грожђе
Само се унесрећени гамижућ
Сећају твоје моћи
Вапи онемоћало шибље пут
Твога постојања
Оно је још увек у власти ветра
Оно још увек мирише
Прастарим мирисом
Уплашена слико застала на путу
Између земље и неба
Стено за небо свезана
Твој страх пориче плавет
Простора у глави
Све у висинама има потребу за Молитвом
Она је за добро овога биља
Против корења његова
Она је за лаган ветар са друге стране.
Вечно над понором
Као над могућношћу
Трајаће ова тужна стрепња
Речена као јасноћа
Што расте и надраста
Онесвешћену природу
Видиш ли своју узнесеност
У сунцу на твојој стени
Још увек цвеће понавља исту
Грешку
(овај грех овај инцест жуде ли спасење)
цвеће још увек не изговара
речи жалбе
оно од чега сте заједно дошли
јесте навикавање на корен
у земљи у небесима
СЛУЧАЈ ТРАВА
Је ли ти познат случај трава?
Траве се воле дубоко, ћутке.
Меке и нежне, крај наших глава,
И оне воле наше тренутке.
У нас верују, ни у шта више,
И на све лажи наших времена
Остају глуве.
Чекају кише.
Стрепе од малих сунчевих мена.
Не врече. Живе.
Ветар их љуља.
Милују твоје ноге босе.
Зато их волим.
Одсуство муља
Кошта их главе.
И њих косе.
Кад стигне косац, умиру лако.
Оне узврате мирисом: Ако!
НАДА
У рану зору, прије сунца,
На прозору се јави нада.
Најчешће голуб,
Да замијени мисао на тебе.
Па тако и буде.
Изиђе сунце,
И кроз решетке
Обасја исте ствари,
Почетак и крај исти,
Исту суштину између
Недопечених кора.
И нада, наравно, прхне.
Било је тешко
Њено крилато присуство.
Заклонила ми је и тебе и мене.
Оснажен, упирем погледе
У црне тренутке.