SILAZIM U PONOĆ
s one strane zida
da govorim.
Ovde gde je čisto,
gde je tako plavo,
gubim moć govora.
Pun ideologije,
istorije,
straha;
među gluvima,
zaljubljenima,
samima.
(Meni nije dobro.)
Sestro moja nežna,
kad se jednom rodiš,
skini me s raspeća!
SVE PRIPADA VAMA
Sve pripada vama,
svet pripada vama,
devojke
u crnim čarapama,
bez lica.
Strast,
magma u dubinama
što osvetljava
silazak u ponor.
Na obalama,
ništa,
tama.
Krotite reči.
Hranite zemlju.
TVOJA PLAVETNA KRILA
Ne poznajemo se anđele.
Mnogo je zla
između tebe i mene.
Tvoja plavetna krila
nad leševima
i poljima.
Tvoja senka
nad mojom glavom,
a glave nema.
Mnogo je mrtvih
između nas
anđele.
Zoran Vučić, rođen je 1947. godine u Okolištu kod Svrljiga. Piše poeziju, eseje, književnu kritiku i prevodi sa bugarskog jezika. Sarađivao je u mnogobrojnim listovima i časopisima. Uređivao je časopis „ Raskovnik“.
Objavio je knjige: Prolazi svet (1976), To prošlo (1980), Bilo i prošlo (1982), Evropske promaje (1984), Knjiga četvorice (1985), Misal i zemlja (1986), Sunčev drug – sunčev osmeh ( zajedno sa R. Arsićem 1987, 1998, 1999), Dosada (1987, 1991), Zaveštanja (1990), U lice veku (1991), Temen prozorec (1996), Slutnje i spoznaje (1998), Znaci iz tamnine (1999).
Priredio je Zbornik svrljiških pesnika Berači zvezda (1989), načinio Antologiju savremene dijalekatske poezije Maternji jezik (1998) i Izbor pesama pesnika Svrljižana Snevanja i bdenja (1999).
O SVETU I SLOVU
Ovaploćuje se u tvari misao
što povezuje svetove jezikom i smislom.
Praotac pesnik rečima disao
(Az – Buki – Vjedi) o svetu nesvislom,
svemu vidljivom i nevidljivom.
A duh zatoćen u tami materije
raste lagano i tiho dozreva.
Ono što se u znacima krije
iz dubine vremena već peva
o mrtvom i živom.
Prečista je ljubav u cvetovima,
ona daruje smisao cvetanju.
Sažeto znanje u tamnim svetovima
na tragu na{em konačnom spoznanju
da malo znamo.
Javiće se negde ono neslućeno,
božanska suština i plavetno zvono.
Ova je stvarnost sva prožeta penom,
ali će u njoj zablistati ono
što je sada prekriveno tamom.
VREME SUšTINU KRIJE
Vreme suštinu krije,
vek na vek taloži se,
smrt na smrt oslanja se.
Samotan na Pontu Ovidije
večnoće sanjati Rim,
kaošto je praotac Orfej
u šumama Trakije, na Kipru, na Kritu,
svuda dozivao Euridiku,
i dozvao je da bi je zanavek izgubio.
Tako si i ti, uprkos starim znanjima,
omamljen tamom bivao
u balkanskim gorama
gde zlo obnavlja svoju snagu
divljom lepotom prikriveno.
Tako si i ti pristao, očaran,
a video si opštu jagmu
za sjajem lažnog zlata
u toj pometnji i pustoši.
Neprozirno je vreme,
al u toj tmici i nevidelici
ponešto nazire se.
Nije uzalud bačeno seme
u toplu utrobu zemlje,
a u dnu istorije skrivena samuje
duša mrtvih naroda
dok kao voda teku stoleća
uvirući u istočnike, one zdence i kladence.
Potom si i ti snivao, uprkos halabuci,
dobro u zrnu žita,
a sve je bilo protiv tog sna,
zbilja, slutnja i spoznaja.
Potom si, bolani Dojčin,
na megdan smrt izazvao
da bi iz ljušture tela izašao
neozleđen, čist i prozračan.