Granice slobode u javnom govoru

Neprihvatljivi zahtevi za zabranu knjiga: Prof. dr Ljubiša Rajić

Iako se polemika nakon povlačenja knjige „Dragulj Medine“ o uvredi verskog osećanja pripadnika islamskih verskih zajednica sa jedne, i granicama javnog govora i načina tretmana književnog dela, sa druge strane, uveliko rasplamsala, u srpskoj javnosti se mogu čuti samo stavovi pojedinih intelektualaca. Esnafska udruženja su tiha, a zvaničnici iz Ministarstva za kulturu i medije, u čijoj je nadležnosti sektor izdavaštva, smatraju se nenadležnim. Jedan od onih koji je u razgovoru za list Danas osudio preterano reagovanje islamskih zajednica, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu Ljubiša Rajić, smatra da ministarstva u ovakvom slučaju i ne treba da se oglašavaju, jer kako kaže, nije reč o problemu budžeta ili nečemu sličnom, već o književnosti.

„Najbolje bi bilo da sledeći korak bude pokretanje javne diskusije u vidu organizacije skupa kompetentnih ljudi: stručnjaka iz oblasti književnosti, stručnjaka iz oblasti prava i predstavnika verske zajednice, koji će objasniti u čemu nalaze problem i do kojih granica mogu ići“, smatra Rajić. Prema njegovim rečima, bitno je da se u državi ovakvo ponašanje ne tretira kao prihvatljivo, jer se u budućnosti možemo sresti i sa sličnim zahtevima drugih udruženja ili zajednica.

Književnost i zabrane

Među primerima vrhunske umetnosti koja bi po istom osnovu mogla biti zabranjena, Ljubiša Rajić navodi film „Žitije Brajanovo“ Letećeg cirkusa Monti Pajtona, kao i mnoge primere skandinavske književnosti koje on poseduje u svojoj privatnoj biblioteci. Kao primer navodi i spis Arnulfa Everlanda sa predavanja „Hrišćanstvo: 10. pošast ove zemlje“. To je inače bio i književnik protiv koga je u Norveškoj 1933. godine poslednji put vođen proces. On je pred sudom oslobođen, jer je ustanovljeno da je reč o književnom izrazu.
„Islamska zajednica je periferna po uticaju koji ima u društvu, ali posledice ovoga bi mogle da budu da sutra Srpska pravoslavna crkva, koja već danas funkcioniše kao državna crkva, propisuje šta sve može ući u umetnost. Ako bismo išli tom linijom da udruženja građana ili verske zajednice određuju šta pisci smeju da pišu, otvaramo mogućnost da se granice slobode izražavanja kroz književni izraz podvrgavaju proizvoljnim tumačenjima“, ističe profesor Rajić. Zanimljivo je, dodaje on, da se niko nije oglasio povodom štampanja „Protokola sionskih mudraca“, koji predstavlja najobičniji antisemitski falsifikat. Rajić upozorava i da ukoliko u jednoj državi postoji cenzura, ona mora biti strogo definisana pravilima, a najbliže tome u Srbiji je postojanje Krivičnog zakonika, prema kome može biti zabranjeno samo ono što se proglasi krivičnim delom.

Među nedavnim reakcijama čelnika islamskih zajednica moglo se čuti da, iako nisu saglasni oko načina na koji treba reagovati u ovakvim situacijama, saglasni su u oceni da je reč o svetogrđu. Reis Islamske zajednice Srbije Adem Zilkić prekjuče je povodom polemike oko „Dragulja Medine“ na konferenciji za novinare, između ostalog, rekao i da bi najbolje bilo da su pre štampanja spornog izdanja konsultovani stručnjaci.

Gojko Božović, član Srpskog PEN centra i urednik izdavačke kuće Arhipelag, međutim, smatra da izdavači treba da imaju pre svega kompetentne urednike, a u oblasti stručnih poblikacija saradnike iz stručne i naučne oblasti, koji svoju kompetenciju temelje isključivo na osnovu svojih naučnih dostignuća, a ne na osnovu pripadnosti bilo kom autoritetu. „Što se književnosti tiče, o njoj mogu da sude samo čitaoci, književni kritičari i istoričari. Ne vidim razloga da ijedan izdavač sa kompetentnim urednicima traži savete od bilo koga drugog“, kaže Božović u izjavi za Danas. Sećajući se nekadašnje prakse da su sva književna dela nekada bila prvo pokazivana članovima komiteta jedine, Komunističke partije, on kaže da bi u jednom demokratskom društvu bilo u najmanju ruku neprijatno da se obnavljaju elementi prošlog vremena.

Izvor: Danas B. D. Belčević