БЕОГРАД – У мору стихова и рима које су протеклих деценија 20. века градили српску поезију која је утирала свој пут ка Пантеону светске књижевности, некако се изгубило име Љубомира Мицића, песника, прозног писца, критичара, глумца али и оснивача српског авангардног покрета „Зенитизам“.
Љубомир Мицић је рођен 16. новембра 1895. у месту Јастребарско у тадашњој Аустроугарској, а данашњој Хрватској. Основну школу је похађао у Глини, где се први пут сусрео са светом позоришта које га је трајно опчинило и на неки начин му обележио даљи животни пут. Поред театра, младог Љубомира је од најранијег детињства интересовала и поезија јер га је мајка Марија успављивала песмама Бранка Радичевића и стиховима из „Сербијанке“ Симе Милутиновића Сарајлије.
Средњу школу похађа у Загребу где са колегама из школе оснива „Српско средњошколско удружење“ у оквиру којег настаје и позориште које ће са успехом изводити комаде најпознатијих српских драмских писаца, попут Бранислава Нушића или Косте Трифковића. У Загребу Мицић завршава Филозофски факултет, али га тада затиче почетак Првог светског рата и он бива мобилисан и послат на фронт у Галицију. Током рата је у предаху између окршаја на фронту покушавао да глумом и импровизованим представама развесели војнике око себе, а велики глумачки таленат га је спасао и смрти. Наиме, спасао се стрељања глумећи лудило. После рата Мицић се окреће свом младалачком сну о словенском уједињењу и у пролеће 1918. учествује у великом историјском збору словенских народа у Прагу. У то време објављује песме и прозне радове у часописима „Савременик“, „Омладина“, „Нова Европа“ и „Јутарњи лист“. Следеће, 1919. године објављује прву збирку песама „Ритми мојих слутња“ којом привлачи пажњу и Милоша Црњанског. Годину дана касније из штампе излази и друга песничка збирка „Спас душе“, за коју је Тин Ујевић рекао да је „својеврсна мешавина мистицизма и чулности“.
Прекретница у Мицићевом животу и раду настаје 1921. године, када покреће часопис „Зенит“, интернационалну ревију за уметност и културу. Мицићев значајан сарадник постаје његов рођени брат Бранислав Мицић, познатији под псеудонимом Бранко Ве Пољански, који је у Љубљани покренуо часопис „Светокрет“, а након гашења тог листа прикључује се „Зениту“. Убрзо долазе у сукоб и са дадаистима, желећи да зенитизам одвоје од других авангардних покрета. Посебно су значајне везе остварене са италијанским футуристима, пре свега са њиховим идејним творцем Филипом Томазом Маринетијем, што говори о афирмативном односу зенитиста према новим техничким и технолошким достигнућима.
Укупно су објављена 43 броја. На почетку рада, са овим часописом сарађивали су Милош Црњански, Душан Матић, Станислав Винавер а прилоге су објављивали и међународни сарадници Александар Блок, Јарослав Сајферт, Василиј Кандински и Анри Барбис. Од 1924. редакција „Зенита“ прелази у Београд, међутим, две године касније, 1926. године часопис је забрањен због текста „Зенитизам кроз призму марксизма“. Мицић исте године одлази у Париз где сарађује са словеначким авангардистима. Пред Други светски рат враћа се у Београд где проводи године немачке окупације. Током рата није се бавио књижевним радом, али је водио живу кореспонденцију са иностранством и пријатељима и колегама широм Европе.
Тонући полако у заборав, последње две послератне деценије Љубомир Мицић се повлачи у себе и нарушеног физичког али и психичког здравља одлази у старачки дом у Панчеву, где и умире 14. јуна 1971. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду покрај супруге Анушке, која му је током живота била велики ослонац и подршка.
Професор књижевности Горан Здравковић улогу Љубомира Мицића у стварању модерне српске књижевности сматра огромном, а за његово дело каже да је срамотно заборављено од стране домаће културне јавности.
– Оснивањем зенитизма Мицић је утро пут једном потпуно оригиналном и значајном покрету у том делу тадашње Европе, а целокупним животним остварењем ишао је најмање 20 година испред свог времена што Србија тада, али нажалост ни сада није умела да препозна и разуме. Изгледа да је судбина свих оних који су у Србији ишли испред свог времена да их прекрије вео заборава, а да овај народ памти „инстант величине“ и комерцијалом створене великане – сматра Здравковић.
Срећко Миловановић
Балкан нуди свежину Европи
Љубомир Мицић се током зенитистичке фазе залагао да овај део Балкана постане интегрални део Европе који је заправо требало, по његовом мишљењу, да стари континент извуче из летаргије у коју је запао.
– Балкан, као још неистражено подручје, нуди свежину, неисквареност и способност регенеризације клонулог западноевропског човека. То је нешто чега и ми на Балкану, али и сви остали народи Европе морају бити свесни – сматрао је Мицић.