Visente Huidobro, (Santiago, Čile; 10. 01. 1893. – Cartagena, Čile; 02. 01. 1948), čileanski je pesnik, Istaknuti j predstavnik književnog pokreta nazvanog „kreacionizam“, koji je smatrao da pesnik treba udahnuti život stvarima o kojima piše, a ne ih samo opisivati.

Huidobro potječe iz imućne plemićke porodice. Nakon što je proveo svoje prve godine u Evropi, upisuje se u Isusovačku gimnaziju u Santijagu, odakle je proteran zbog toga što je nosio prsten, a što je dovodilo u pitanje njegovu spremnost za celibat. Kasnije je studirao književnost na Sveučilištu u Čileu, te 1911. godine objavljuje svoj prvi rad „Odjeci duše“ (Ecos del alma), s modernističkim tendencijama. Sledeće godine se ženi te počinje uređivati časopis „Mlada muza“ (Musa Joven), u kojem objavljuje dio svoje kasnije knjige „Pjesme u noći“ (Canciones en la noche), kao i svoj prvi kaligram „Harmonički trokut“ (Triángulo armónico).

1913. godine, zajedno s Carlosom Díaz Loyola, uređuje tri broja časopisa Azul, te objavljuje knjige „Pesme u noći“ i „Špilja ćuttnje“ (La gruta del silencio). Sledeće godine iznosi program Non serviram, u kojem izražava svoja estetska vjerovanja. Iste godine objavljuje i drugi rad u kojem objašnjava svoje religijske nedoumice i eksplicitno kritikuje Isusovce, koji su njemu i njegovoj porodicii nanjeli sramotu.

1916. godine seli u Evropu sa svojom suprugom i decom. U Madridu se nalazi s Rafaelom Cansinos-Assénsom, s kojim se dopisuje od 1914. godine. Skrasio se u Parizu, gdje objavljuje zbirku „Adam“ (Adán) s kojom započinje naredna faza njegova umetničkog razvoja. U Parizu se druži s većinom umetnika koji čine parisku avangardu: Pablo Picasso, Juan Gris, Jacques Lipchitz, Francis Picabia, Joan Miró, Max Ernst, Paul Éluard i Blaise Cendrars.

U loktobru 1918. putuje u Madrid. Tu objavljuje delo „Kreacionizam“, te iznosi svoje spoznaje o pariskoj avangardi kao umjetničkoj eliti. Tako nastaje novi književni pokret „Ultraísmo“. Dopisuje se s Tristanom Tzara i surađuje u njegovom Dadaističkom časopisu (Dadaist journal). Sledeće godine u Madridu radi grubi nacrt u nizu pesama koje će na kraju osvanuti kao njegovo remek-djelo, Altazor.

1921. u Parizu pokreće i uređuje međunarodni art časopis „Creación in Madrid“, u kojem objavljuje radove Lipchitza, Georga Braquea, Picassa, Grisa i Alberta Gleizesa. U decembru iste godine objavljuje svoje poznato delo „Poezija“ (La Poesía), koje je poslužilo kao prolog knjizi „Potres neba“ (Temblor de Cielo).

Svoje umetničku karijeru u Europi nastavlja do 1925. godine, kada se vraća u Čile.

 

PESNIČKA UMETNOST

Neka stih bude ključ koji otvara hiljadu vrata.
Jedan list pada, nešto prolazi u letu,

kad oči gledaju, neka bude stvoreno,
i neka drhti duša onoga koji sluša.

Stvaraj nove svjetove i gaji svoju reč:
pridev ubija kada ne daje život.

Mi smo u krugu živaca.
Mišići vise,
kao sećanje, u muzejima,
ali zbog toga nismo manje jaki:
istinska snaga
počiva u glavi.

Zašto pevate o ruži, o pesnici?
Učinite da ona cveta u pesmi!

Samo za vas
žive sve stvari pod suncem.

Pesnik je mali bog.

 

ONA

Ona je išla dva koraka napred
dva koraka natrag
prvi korak je govorio dobar dan gospodine
drugi korak je govorio dobar dan gospođo
a ostali su govorili kako vaša porodica
danas je lep dan kao golub na nebu

Ona je nosila žarku košulju
ona je imala oči koje uspavljuju more
ona je sakrila jedan san u tamni ormar
ona je srela mrtvaca u svojoj glavi
kad je stizala ostavljala je najljepši dio u daljini
kad je odlazila nešto se stvaralo na obzorju da je
dočeka
njeni su pogledi bili ranjeni i krvarili su na brežuljku
imala je otvorene grudi i pevala je maglu svojih
godina
bila je lepa kao nebo pod golubom

Imala je usta od čelika
i smrtnu zastavu nacrtanu među usnama
smejala se kao more koje oseća ugljen svoje utrobe
kao more koje je izgrizlo sva žala
more koje se preleva i pada u prazninu u vreme
oluja

kad se zvezde ljuljaju nad našim glavama
prije nego severni vjetar otvori oči
bila je lepa na svom obzorju od kostiju
sa svojom žarkom košuljom i svojim pogledom
umornog stabla

kao nebo na konju ponad golubova

 

NAPOR

Hodam danju i noću
kao opusteli park.
Hodam danju i noću među sfingama
što popadaše iz mojih očiju –
gledam nebo i njegovu travu koja uči pevati,
gledam polje ranjeno u velikim krikovima,
i sunce posred vjetra.
Grlim svoj šešir, pun posebne svetlosti,
milujem vetar po leđima,
vetrove što prolaze kao tjedni,
vetrove i svjetla nalik plodovima i žeđi krvi,
kad se noć spušta na kuće
i kada miris karanfila kruži oko svoje osi.
Zauzimam mesto, kao pev ptica –
to je dalek napor i hladna magla:
padam kao vetar na svetlost.

Padam na svoju dušu.
Evo ptice čudesa,
evo tetoviranih šara moje tvrđave,
evo moja pera nad morem koje viče zbogom.

Padam iz svoje duše.

I razbijam se u komadiće duše nad zimom,
padam iz vjetra na svetlost,
padam iz goluba na vetar.