Samuel Maoz, reditelj izraelskog filma „Liban“, dobitnik venecijanskog Zlatnog lava, gost 38. Festa
Izraelski film „Liban“, koji je prošle godine ovenčan nagradom na Festivalu u Veneciji, prikazan je sinoć u udarnom treminu u Velikoj dvorani Sava centra. Reditelj „Libana“ Samuel Maoz, gost Festa i Beograda, predstavio se tom prilikom publici. „Liban“ je netipična ratna priča o nekolicini vojnika u klaustrofobičnoj atmosferi jednog tenka koji „čisti“ teren nakon bombardovanja Libana. Spoljni svet vidimo samo kroz nišan tenka, a u njegovoj unutrašnjosti nisu ratni heroj, već obični ljudi, koji osećaju strah od smrti.
Prvi Libanski rat iz 1982. godine je prvi rat u istoriji Izraela vođen bez potpunog konsenzusa javnosti i uz velike obmane, pojasnio je Kartiel Šori, direktor Izraelskog filmskog fonda, takođe gost Festa. Zbog toga je taj rat trajno obeležio izraesko društvo i još nije „napustio“ svest ljudi, istakao je on.
„Film je nastao iz potrebe da ogolim rat, da ga prikažem bez herojstva i sličnih klišea“, rekao je Maoz. „On je i pokušaj da se, ako ne oprosti, ono bar nađe razumevanje za ljude koji su učestvovali u njemu. Ono što sam želeo da poručim i što se vidi već u prvoj sekvenci filma, upravo je to da je odgovornost neizbežan deo sudbine vojnika.“ Tu odgovornost osetio je i Maoz jer je i sam bio, kako je rekao, „poslednja karika u lancu smrti“. Gledajući na televiziji tokom 2006. godine Drugi libanski rat, on je osetio potrebu da napravi svoj film ne samo zbog sećanja, pokušaja razumevanja i opraštanja, već i zbog uverenja da tako može da spasi neki život. „U ratu nema dobrih i loših momaka. Rat je taj loš momak i svi su njegove žrtve. On je zver koju je nemoguće zauzdati i kontrolisati“, podvukao je Maoz rekavši i da, iako to možda nije dobro poređenje, smatra da je na skali patnje deset puta teže vojnku koji ubija da bi preživeo nego majci koja je izgubila dete.
U „Libanu“ nema zapleta, njegova radanja mogla bi se ispričati u deset rečenica. Film se bavi onim što se događa u „dušama vojnika koje krvare“, rekao je Maoz, a to je gotovo nemoguće ispričati. Filmovi ne mogu da zaustave rat, to je naivna ambicija, smatra Maoz, ali isto tako ističe da oni stvaraju nove tendencije, imaju moć da menjaju mišljenje ljudi i da ih navode da preispituju svoje prioritete. Ali, dodaje on, to je dug proces. Ipak, za razliku od političara koji rat često vide kao poslednju soluciju, on smatra da rat to uopšte nije. Kako kaže nije očekivao nagradu u Veneciji, iako je sanjao o njoj. Film nema zvaničnu distribuciju u Libanu, ali mu ljudi imejlovima traže DVD kopije da bi ga gledali. U Izraelu su tipične bile dve rekacije – one koje su činile da ljudi počnu drugačije da razmišljaju o pomenutom ratu i one u kojima se ne prihvata da vojnici plaču, jer to „nije dobro za imidž“. Maoz je rekao da smatra upravo suprotno!
Radikalan oporavak izraelskog filma
Izraelski filmski fond rezultat je mnogo rada i restruktuiranja principa finansiranja, istakao je Kartiel Šori, direktor ove institucije. Pre deset godine izraelski film bio je na najnižoj tački ikada i odlučeno je da se krene u radikalan oporavak. Javni izvor finansiranja kakav je Fond činio je samo deo tog oporavka. Trebalo je ući u rizik podrške mladim autorima, davanja šanse različitim narativima koji postoje u izraelskom društvu i mogućnostima njihovog slobodnog izražavanja i uobličavanja. Pravljenje filma u Izraelu košta otprilike oko milion evra, a Fond obezbeđuje trećinu sredstava ili oko 350.000 evra. Godišnje se snimi oko 16 filmova.
Izvor:Danas L.Matijević