Jelena Stevanović, rođena 1986 godine u Beogradu. 2010 godine diplomirala je fotografiju na Fakultetu Primenjenih Umetnosti kao jedan od studenata generacije univerziteta umetnosti i kao dobitnik nagrade fonda „Branko Šotra“.

Učestvovala je na više izložbi u domenu fotografije, grafike i plakata, a u junu 2010. imala samostalnu izložbu fotografija na temu „Vizuelna kontaminacija“ u Srećnoj Galeriji Studentskog Kulturnog Centra.

Pisanjem se bavi od detinjstva, a pisanu reč doživljava kao materijalizovanu misao. U oktobru 2010. objavila je zbirku poezije „Refleksije“ u izdanju Književne omladine Srbije.

***

Prašnjav put pod nogama.
Tope nam se koraci.
Kora jezgra upija vrućinu,
pa nam je baca
pravo u oči.
Igra vreli kamen zbog sparne iluzije.
Šareno zelenilo povremeno se zanjiše,
prateći korake rasute po njegovoj postelji.
Udaraju stabljike,
protestuju zbog otetog ploda
što iščupasmo iz njihovih tela
i šušteći vrišti lišće
poharanih kukuruza.
Široki vidik otvara oči.

Na horizontu,
u zagrljaju neba i zemlje,
kuca srce majke prirode.

***

Ispod novogodišnje jelke
razasuta prolaznost
i kutije pune uspomena.
U ukrasnom papiru
šaka želje,
pregršt sećanja,
emocije
i par kapi sjaja
zbog nade što se rađa
u snežnoj noći
koja je odavno nestala.

***

Ko mi je oteo reči?

Još malopre su bile tu.

Sada samo tišina govori
u ovoj noći bez zvezda
u ovoj noći bez vetra
u ovoj noći gde je trenutak
prestavši da postoji
dosegao večnost.

***
Tu,
u poljupcu neba i vode,
izvirem iz ništavila.
Nalazim sebe
u lakom drhtaju vode,
u šuštanju lišća,
u ledenom dahu vetra.

Sloboda.

Moja sena i ja
našle smo konak
pod smrznutim jesenjim nebom.
Kupamo se u mesečini
dok posmatramo talase
tu,
u poljupcu neba i vode.