Aleksandra Čirkin ex Obradović (1967) živi u Vöcklabruck-u,u Austriji, pesnikje trenutka duha. Vlastitog. Njene pjesme su istkane unutar soptsvenog habitusa kao iskra nadanja, življenja, ali i preživljavanja bića. Ničijeg drugog. Samo njenog. Nadasve vlastitog otiska na pesku sudbine koju iole slabašni maestral može opet, i opet, rastresti. Kao što je činio i mnogo puta do sada. Njena poezija je ljubav. Nije ljubavna. Daleko bilo. To je, jednostavno, ljubav. I ništa više, ali ni manje. Zaista. Jer, njena poetika nije samo iskustvena već i više od toga. To je poetski izražaj suptilnog preobraženja svijeta. Ne samo njenog.

www.diogenis.0fees.net/

TALASI

Talasi dođu
i odu…
Još me ima.

Sunce sija
i prži…
Još me ima.

Vetar slama
i ledi…
Još me ima.

Samo ljubav kad svene,
iskopni iz srca,
nestajem sva.

MAGLA SUNCEM SE BRIŠE

Rasuta sada u komade,
ne prepoznajem se više,
u očima nema one sreće,
što čuvala me,
dok me sudbine bičevi
nesrećom ne razbiše.

Ne plači , kažem sebi.
Tiše!

Skupljaj se polako,
rasute komade strpljivo kupi
i sebe u svoj lik krpi,
magla suncem se briše.

MOJA PESMA

U meni niče pesma,
nikad dovršena,
pesma buđenja i sna,
nalazim je u jutrima i u smiraju dana,
pesma od retkih reči satkana,
netaknuta, savršena.

U meni raste pesma
koja misli moje zna,
njene su obline savršene,
kosa je njena zanosna,
u njoj se prepliću
poput trava i cveća otpalog sa grana,
znano i neznano,
nerečeno i rečeno,
sve što zakopa tajna.

U meni sazreva pesma,
ali ko to da zna
zašto je pre njenog rađanja
puštam da izdahne tek tako,
nedorečena, zaboravljena.
Jer razapeta po belini papira,
ne zna toliko da kaže,
ne moze da pruži, da da,
kao kada čuči u meni, spokojna i sama.
Ljubomorno je krijem od svih
jer tajni govor njen
da razume ne može niko,
kao što razumem ja.
I kada pomislim da je zauvek otišla,
da je više nema,
stvori se tu, bez ogrebotina, umivena, sjajna,
poznata, a neka sasvim nova
divna i prkosna.

Muči me noćima,
zaboravljam je danima.
Bežim od nje svim silama,
sa nemim nadanjima
da ću je ponovo sresti i prepoznati,
na putevima koji ostaju
iza mojih lutanja.
I uvek nanovo u krug,
bez naziranja kraja.
U susretima našim
ona je sve što mi znači,
stari znanac, saputnik i drug.

U meni sazreva pesma,
poput voća koje se nikada ne obra,
ne dotače,
ne okusi,
ne vidi…
Moja pesma.