Biljana Stanojević, rođena je u Nišu, 28.03.1966.godine. Piše poeziju, i kratke priče. Učesnik je velikog broja književnih manifestacija. Svoje radove objavljivala je u više književnih listova i časopisa.

Zbirke pesama: „Ne kaje se lutalica“, „Da budem velika“, „Dobri tamnicar“ i „Portret jednog proleca“.

Bajka „Fer plej u Vilingradu“ (prevedena na engleskom).

Zastupljena u antologiji decije ljubavne poezije, recenzent romana „Salonske price“…

SOKOLICA

Stoji ti na ruci bez rukavice
ženka sokola.
Gleda te u lice.
Svoje misli šalje: –
U meni je srce golubice,
nemir grlice,
perje rajske ptice…
Samo oko je moje, oko sokolice.
I, odleće dalje.

Iz tvoje se ruke krv sliva
od kandži što su samo milovale,
što za drugo nisu znale-
al’ tragove ostavljale.
Rana živa.
Srce si joj zdušno krao,
nemir nisi sačuvao,
zlatno pero počupao,
oko suzom okupao… Dobar, a zao.

Tebi sad doleću druge ptice.
Iz tvoje ruke vodu piju.
Krilima pokrivaju rane.
Al’ nema tebi tvoje sokolice-
ti želiš svoju- ne bilo čiju,
na pusto rame da ti stane…
ljubav da vrati, ulepša dane,
i da tim očima, kao dva žara,
gleda u svoga gospodara…

Kažu da pripitomljene sokolice
ne prihvataju tuđu ruku, ni rame,
i da mogu da uginu od tuge…
Al’ ni u vrsti nisu iste sve ptice:
neke ostanu divlje, neke postanu same…
Tvoja ženka sokola nije kao druge…

PREDEO RASTOPLJENE ČOKOLADE

Kuda sada, po noći što se rastače
kao poslednji bokal kupinovog vina?
Zar da sad, kad zvezda nema, zaplačem?
Odakle dolazi jecaj violina?

Kuda po noći što na proleće sluti?
U dašku vetra što lagano nadolazi
oseti se miris severa… Bolje da ćutim.
Ionako i ta tuga prolazi.

Kuda po noći što nudi setu –
ko dobra vila široke ruke mi prišla
i šapuće:- Volela si ga najviše na svetu,
šta ti se dogodilo!? Zašto bi išla?

Kuda po noći? Bez misli korake brojim
sve idući tamnim sokakom nasumice…
Otići? Meni je blisko, ja se toga ne bojim.
Suze izdajice klize niz lice…

Kuda, sva su svetla već pogašena
i tišina je pokrila svaki skriveni kutak…
Hodam ipak. Od same sebe poražena…
Prizivam onaj varljivi trenutak…

Kuda po noći bolesna od gubitka?
Zar kao po predelu rastopljene čokolade?
Čudnog li užitka…
tu gde nema ničeg, tu gde nema nade…

Gde si to pošla, ti nepopravljiva, luda?
Gde si to pošla omamljena, da li znaš?!
U zori su za tebe sakrivena sva čuda –
idi, idi samo… nauči da uživaš.

DRVO MOJE…

Ljubavlju sam ga zalivala i hranila…
drvo moje.
Jablan lepi…

Pričali mi ljudi-
što baš njega?!
Taj te neće ogrejati…
ni ljubavlju da uzvrati,
taj ni ploda neće dati,
neće hteti, a ni znati…
Patiš? Pati.

Pričali mi: Zar kraj tol’kih šuma
i platana pkraj druma,
baš to drvo da zavoliš?

Od neuzvraćenog ćeš da oboliš…
I, možda ne vidiš još sada-
ali, nema tu ni hlada…
Do kada? Do- nikada.

Grlila sam ga rukama golim-
ali, ja ga mnogo volim…
drvo moje…
Jablan lepi.

Pričala sam i ja njima: Neka, neka,
i patnja je za čoveka…
Zar vas ja šta pitam!?
Ja mu ljubav s lišća čitam.
Kroz grane zbog mene diše
dok mu pesme pišem.
Ućutite! Ni reč više1

Pričala sam, sve drhtavo:
Pogledajte, lišće mu je plavo!
Niko od vas ni video nije
kakvo se srce pod korom krije.
Kao nešto zadnje a prvo-
Jablan je moje voljeno drvo.

epilog:
Jednog se dana jablan prelomio,
visoko stremio, na nebo okomio
i tako raskošan na zemlju pao.
Prkosan, ni rasti nije znao…
Sad koren njegov zemlji diše,
al’ od nje truli… ona pesme ne piše…

KAD ŽENA OSTAVLJA

Ostavila ga je na sred blatnjavog puta-
između doživljenog i čekanog,
između rađanja i smrti,
njene ljubavi i njegovih laži,
spoznajući da ne idu carskim drumom.
Darivala mu ugljen –
crni portret da naslika…
da se ne prepozna lik druge žene,
da se ne vidi njegov pogrešan potez,
da se ne vidi njeno razočaranje.
Ubedila ga je da odlazi sam,
svojom voljom,
da ga to ne ostavlja ona-
kako bi mogao sebe da mrzi,
a za njom da tuguje,
dok je bude tražio…
Obećala mu je,
ljubeći ga kako nikad nikog nije,
da će je pronaći
i…zauvek nestala.

BEZ KRILA. BEZ VIDA.

NOŠENA PREDOSEĆANJIMA
VEĆ SAM SE SLOMILA.
TAKO JE TO…KAD IMAŠ KRILA.
I LETIŠ VISOKO.
A TI…
NEK MOJE IME DOZIVAŠ,
MOJE TELO SLUTIŠ,
DAH MOJ DA ČUJEŠ-
DOK MILUJEŠ.

JA NEĆU VIDETI.
UVEZANIH OČIJU
MOLIĆU SE ZA TVOJU SREĆU.
OPSOVAĆU.
PROKLEĆU.
A, NEĆU.
BEZ KRILA. BEZ VIDA.

KASNO JE.
NEMA MENI POVRATKA…
SAMO BOL.
BEZ TEBE.