Danas je Svetski dan knjige, koji se proslavlja i obeležava u celom svetu, a ustanovljen je daleke 1926. godine, na dan kada su preminula dva velika književnika – Servantes i Šekspir. Biblioteka grada Beograda tim povodom danas pokreće jednomesečnu manifestaciju „Čitaj i obogati sebe“, a sem raznih sličnih aktivnosti Dan knjige je pokrenuo i (ne)formalne razgovore o poziciji i (ne)moći knjige, njenoj budućnosti, savremenoj književnosti danas i ovde… Za „Blic“ govore književnici Svetlana Velmar-Janković, Ljubica Arsić, Dragoslav Mihailović, Mihajlo Pantić.
„Mislim da živimo jedan veliki paradoks“, kaže za „Blic“ Mihajlo Pantić i dodaje: „Nikada se nije više govorilo o krizi knjige i nikada nije objavljivano više knjiga nego danas. Otkad je kompjuter ušao u naše živote, gotovo da je postalo pitanje mode baviti se proricanjem loše sudbine svega što je u vezi sa knjigom i književnošću. A s druge strane srpski pisci objave godišnje preko stotinu romana, nekoliko stotina knjiga pesama, nekoliko desetina knjiga priča i eseja. I te knjige ipak završe u rukama čitalaca, neke prežive godinu u kojoj su se pojavile, većina potone u zaborav, kako je i oduvek bilo.“
Po njegovim rečima, kompjuter i knjiga nisu ni u kakvom suštinskom nesporazumu jer i jedno i drugo sredstvo pripadaju kulturi pismenosti: „I elektronska knjiga je takođe knjiga. Sasvim je drugo pitanje šta danas, u doba dominacije vizuelnih medija, književnost znači i koji je smisao njenog postojanja. Odgovor na to pitanje tražićemo u vremenu koje dolazi. Ali knjiga, bez sumnje, ostaje osnovni oblik našeg saznavanja sveta“, veli Pantić.
Svetlana Velmar-Janković kaže da je knjiga danas, ne samo kod nas, u sve manjoj moći da privuče čovekovu želju za saznanjem. „Ta žudnja za čitanjem koja je bila oznaka ne samo moje generacije, već i mnogih generacija mlađih od mene, kao da je presahla. Nije teško uvideti da savremeni mladi sve manje čitaju, o tome se govori već godinama. Znamo i zbog čega se to događa: predmet koji zovemo knjigom pripada Gutenbergovoj galaksiji, u kojoj smo živeli gotovo spokojno u toku nekoliko poslednjih stoleća. Očigledno je da je ta galaksija na izmaku i knjiga, kao doskoro nadmoćni predmet štampane reči, kao da se povlači. U stranu je odguruju pritisci jedne moćnije galaksije, digitalne, superiorni virtuelni svet s kojim se suviše brzo srođujemo. A već se vidi da je virtualna era koja nas savlađuje bez velikog otpora, era i velikog prostora različitih znanja, neobično privlačnih ali još nesumnjivije površnih. Šta ostane u čovekovom umu od silnih različitih spoznaja sakupljenih na internetu u toku jednog dana? Da li ostaje nešto stvarno bitno?“
Ljubica Arsić skreće pažnju na to da pisci imaju čudnu sposobnost da u svojim knjigama predvide mnoge stvari. „Mnogo pre nauke najavili su psihoanalizu, kvantnu fiziku, terorizam, opisivali su mnoge bolesti i njihovo izlečenje pre nego što se toga poduhvatila medicina. Knjige se i dalje štampaju, pisci ih i dalje pišu. Oni najbolje osećaju zašto to rade i kakva je korist od toga, kao kokoška koja nosi jaje ne pitajući se mnogo kome treba žumance, a kome belance. Čemu knjige? Ponekad da nas učine dobrima, nekad da nas zanesu ili zabave, pokažu nam kakvih sve ljudi ima. Kao i život. Ne znamo čemu baš služi osim da se živi. To je sigurno njegov smisao, u samom tome što postoji. Slična je stvar s knjigama, volimo ih a da tačno ne znamo zašto.“
Naš poznati pisac Dragoslav Mihailović, koji je nedavno napunio 80 godina života, uglavnom posvećenog knjizi i književnosti, i tom prilikom je promovisao i svoje najnovije delo indikativnog naziva „Preživljavanje“, kaže za „Blic“ da je ono što se danas dešava s knjigom prilično „tužno na neočekivan način“. Mihailović veli da je posle oslobađanja od ideoloških i političkih stega i kontrola došlo je do propasti nekada najvećih izdavačkih kuća, a (paradoksalno) pojavom novih tehnologija došlo je do bržeg i lakšeg izdavanja knjiga. „Kada je o tiražima reč s jedne strane imamo u sumi, iz godine u godinu, sve veći broj objavljenih naslova godišnje, a, s druge strane, tiraži pojedinačnih naslova su drastično smanjeni. Danas nije neobično da se knjige objavljuju u tiražima od samo 300 primeraka. Teško je prihvatiti da je, na primer, sjajna knjiga vrsnog psihologa Vladimira Andrića ‘Tri tiranina’ izdata u tiražu od svega 500 primeraka.“
Po njegovim rečima, u savremenoj domaćoj književnosti prisutan je pritisak postmodernizma. „Ne znam da li može da opstane i ta pojava književnosti koja liči na apstraktno evropsku. To ćete najbolje videti po imenima junaka. Mislim da to nije dobro za književnost. Nije tu reč o nacionalizmu, reč je o nacionalnoj književnosti.“
Svetlana Velmar-Janković je ukazala na bojazan za knjigu usled novih tehnologija, Mihajlo Pantić je naveo da ne strahuje u tom smislu, Ljubica Arsić kaže da bi pisci „predosetili tu ugroženost i prestali da pišu“, a Dragoslav Mihailović veli da ga to pitanje pomalo plaši, a pomalo zasmejava i ističe: „Lično ne verujem da će knjiga, ona na papiru, u koricama, sa svojim mirisima i čarima, ikada nestati.“
Nagraditi najbolje čitaoce
Svetlana Velmar-Janković podseća da se ljudi u zemljama starih i velikih kultura svim snagama bore za opstanak knjige, pre svega kada je reč o mladima jer čitanje knjige je proces koji omogućuje rast čovekove sposobnosti da misli i stvara, mašta i izmišlja, da postoji u svetu misli, što se potvrđuje napisanom i odštampanom reči. „Moje je uverenje da imamo sjajnu savremenu književnost koja se, nažalost, sve manje vidi, sve manje odjekuje, jer se sve manje i čita, i tako će da traje dok ne pronađemo načine da organizujemo spektakularna nadmetanja iz znanja pročitanih knjiga! Neka pobednici iz tih takmičenja, posle vrlo strogih ispitivanja, dobiju vredne nagrade – bar onoliko vredne koliko su vredna i ona učestvovanja u televizijskim emisijama zvanim rialiti šou. Zalažem se za visoku nagradu koja će pripasti najnačitanijem čitaocu među školskom decom ili učenicima srednjih škola ili studentima, uz moto – umnost na mladima ostaje jer na njima i svet opstaje.“
Izvor: Blic Online T.Nježić Foto: J. Vučetić