SA zakašnjenjem, novi milenijum je za mene tek počeo dok sam gledao otvaranje Olimpijskih igara u Pekingu. Osetio sam novu vrstu idealizma, video sam utopijsku sliku sveta neophodnu za održanje života, suprotstavljenu korporativnom kapitalizmu, radostan sam ovih dana.

U svom Mećavniku, Emir Kusturica govori otvoreno o politici, budućnosti Srbije, filmu i mokrogorskom čudu.

– Otvaranje Igara, strahovita smesa snage i estetike, to je najuzbudljiviji događaj decenije. Sve što Holivud pokušava da projektuje kroz video-igre, Kinezi su napravili uživo! Kakav šok za umornu zapadnu civilizaciju koja je izneverila sve hrišćanske principe i ubila boga. To je neki novi početak, nošen idealizmom kakav je krasio Holivud sredinom prošlog veka. To je čovečan, ali i politički udarac korporativnom kapitalizmu koji je kroz krvoproliće uništio Jugoslaviju.

* Nikada ne bežite od jasnog izražavanja političkih stavova. Kako doživljavate novu unutrašnju podelu snaga?

– Pogledajte Koštunicu: mirno je sišao sa vlasti i vratio se nasmejan u svoj stan. To u Srbiji ne biva. On je čovek sa zaokruženom političkom vizijom. Koncepcijske razlike između naših političara mere se milimetrima, ali prema dnevnim potrebama često dobijaju dimenzije istorijskog ponora. Ja drugujem i sa Tadićem i sa Koštunicom.

* Na spoljnopolitičkom planu, često vas smatraju „neprijateljem Zapada“?

– To je naravno pogrešno. U Francuskoj sam mnogo toga uradio, jer je to zemlja otvorena za talentovane ljude iz celog sveta. Miteran i Širak su bili moji prijatelji. Bojim se da je ovaj novi (Sarkozi), nažalost, samo poslanik korporativnog kapitalizma postavljen da „zapuši rupe“ kroz koje je isijavala sloboda. „Zapad“ želi novo tržište, zato briše tradiciju drugih. Jer, ljudi sa identitetom postavljaju previše nezgodnih pitanja.

* Sve se svodi na podelu dobara, u kojoj nesrećni žitelji rasparčanih istočnoevropskih zemalja treba da ostanu „kratkih rukava“?

– Dobijamo skupe kredite, taman toliko da stalno možemo da trošimo. Ja ne stojim iza nekog bogatog srpskog kapitaliste, ali je veoma dobro što su neki naši ljudi uspeli da oblikuju kapital u vredne investicije. I baš mi je drago zbog toga. Taj proces još nije završen. Stručnjaci kažu da je prvih 20 godina tranzicije najteže. Posle toga, naše bogatstvo će prirodno srasti sa ostatkom sveta, ali će, nadam se, ostati naše.

* U Parku prirode „Mokra Gora“ mnogobrojni svetski intelektualci i umetnici vide oazu razuma?

– Vidi to i država. Učinjen je strahovit iskorak. Narednih dana će Vlada Srbije uredbom proširiti teritoriju zaštićenog parka (prim. aut.: novih 7.500 hektara, prema jezeru Zaovine, Dobrom Polju i Ljutom Polju na Tari, od Mokre Gore do granice sa BiH, sa jugoistočne strane do mesta Vitasi). Imaćemo pistu za male avione dugu 600 metara, gradimo dva nova hotela, imamo najsavremeniju ski-stazu u Srbiji, sa sistemom za veštački sneg…

* Šta novi nivo zaštite donosi?

– Na ovom svetu možemo da zaštitimo samo decu i prirodu. Više niko neće moći, sada na velikom prostranstvu, nelegalno da gradi po rođačkoj, plemenskoj ili „burazerskoj“ liniji. Rendžer iz parka će kao
posenik zakona moći da krivolovcu oduzme pušku, a nelegalnom graditelju lopatu. Mokra Gora je deo Užica, koje me toliko podseća na Sarajevo. Škola u ovom mestu je bila pred gašenjem jer nije bilo đaka, a za poslednje tri godine je rođeno 30 dece. Za razliku od turobnog sveta ovo je sada srećno mesto u najlepšem delu Evrope.

* Iako vam Mokra Gora donosi najviše radosti, sve je veće vaše angažovanje širom Srbije?

– U šest gradova: Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Valjevu i Čačku započeo sam donkihotovski zahvat, ali sam uveren da ću uspeti. Pretvaram zapuštena stara postrojenja u fabrike kulture, za koja verujem da će čak biti i profitabilna. Iz našeg ambijenta opstanka, krećemo napred. Ja sam samo protivnik zatiranja moje sopstvene kulture. Otvoreni sam pobornik oblikovanja nacionalne svesti. Prezirem one koji kažu da od ove države nikada ništa neće biti.

* Kao što je Maradona vežbao u mraku da bi se pokazao na otvorenom svetlu, može li Srbija vedrijom stazom iz sopstvene tmine?

– Srbija je najuspešnija evropska zemlja kada je reč o opstanku. Najgori geostrateški položaj, a toliko suzdržane energije. Srbija je shvatila da demokratija nije bejzbol kačket okrenut naopačke. Narod koji je imao Teslu, Milankovića, Andrića, Selimovića, Crnjanskog, nema pravo na pesimizam, naročito ne na poraz. Lično, sopstvenu harmoniju nalazim u svom korenju koje se raširilo od Hercegovine, preko Travnika, Sarajeva, do Mokre Gore. Mislim da državni instrumentarijum podržava ideju opstanka i uspeha. To je presudno.

* Zašto vaš film o Maradoni još nije prikazan u Srbiji?

– Jedan mladi distributer je kupio film, ali nisam siguran da sadašnje stanje u bioskopima to može da isprati. On će probati da „provuče“ Maradonu kroz naše sale, a film će biti prikazan na sledećem „Kustendorf“ festivalu u „Mećavniku“. U januaru, „Kustendorf“ će doneti još novina, pored revije studentskih ostvarenja, imaćemo po pet azijskih, latinoameričkih i evroameričkih filmova, uz sedmodnevnu školu režije.

* Pripremate i novi film, radni naslov je „Prijatelji Panča Vilje“?

– Od momenta kada je revolucionar priveden na streljanje, do trenutka smrti, sedam njegovih prijatelja daju svoje viđenje heroja. Snimanje počinje sredinom iduće godine, film je na španskom. Voleo bih da u njemu zaigra moj prijatelj Havijer Bardem. Želim da pored ovog ostvarenja, snimim jedan film na francuskom, i još jedan na ruskom jeziku.

GUČA I „ZABRANJENO PUŠENJE“
* STOTINE mladih Francuza su pohodili Guču, svoj identitet grade na osnovu vaših filmova i muzike?
– Nacija je za mene stalno oblikovanje svesti, koje se prepoznaje kroz kulturu. Guča ima strahovit energetski naboj, priznatija je i poznatija u svetu nego u Srbiji. Naši „specijalisti za Zapad“ su prestali sa neosnovanom kritikom srpske trube. Shvatili su da, kad su već mondijalisti, treba da neguju svetsku baštinu, bilo da je ona baskijska, korzikanska ili srpska. I ne ljuti ih više to što je Guča malo popularnija od ostalih malih, autentičnih svetskih trendova. Guča je deo „njorldmusic“ scene. Ne čudi me zaljubljenost Francuza u ovaj festival. Drago mi je što su moji filmovi pomogli da se zvuk trube raširi po svetu.

* Zašto „Zabranjeno pušenje“ uporno zaobilazi Srbiju?

– Svirali smo samo u Novom Sadu, bilo je spektakularno, za mene pomalo zbunjujuće. Brzo će 29. novembar i nastup u beogradskoj „Areni“. Bend je najjači muzički izvozni artikal Srbije. Pre „Arene“, imamo turneju po Latinskoj Americi, na jesen smo u Nemačkoj, Norveškoj, decembar je rezervisan za Francusku. Za Guču i bend zajednička je samo jedna stvar, to je neverovatan energetski udar. Uzaludan je talenat bez energije – ona pokreće države, fabrike, pokreće i nas.

ODBORI
* IZAŠLI ste iz Upravnog odbora Filmskog centra Srbije?

– To je ozbiljan posao u Filmskom centru, biću mnogo korisniji ako Srbiji u naredne dve godine obezbedim 25 bioskopskih dvorana i šest „artpleksa“. Iz Upravnog odbora „Politike“ nisam izašao, samo što više nisam predsednik.

Izvor: Novosti on line Nikola Janković