Петар Геров – Земљом немуштих, КК „Бранко Миљковић“, Књажевац, Библиотека „Детко Петров“ Димитровград, 2008.

Од скора свет песништва је богатији за једну књигу вредну пажње. Из штампе на увид читалаштву допремљена је нова поетска збирка „Земљом немуштих“, аутора, Петра Герова, песника, одавно познатог читалаштву Источне Србије. И овај пут аутор користи широк искуствено тематски дијапазон у књизи, која по естетском изгледу корица и књижног блока представља  сам врх, за шта су се побринули технички уредници Дејан Стојановић и Алекса Ђорђевић (Велики број иновација, почев од распореда наслова, преградних целина, уређења садржаја…). Књигу  потписују: Обрен Ристић, као уредник, редакција, коју чине Војислав Аранђеловић, Милијан Срејић и Тамара Жикић, за корице и илустрације коришћене су слике Димитрија Поповића, лектор је Драган М. Ивановић Шакабента, а рецензент (аутор ових редова), је записао:

Hoc erat in votis

Да је поезија, унеобичавање и поунутрашњење без изразитих граница у одмеравању смисла, као беспросторна комуникација на релацији песник – језик – читалац – стање и трајање, која се намеће по широкој скали неукротиве моћи досезања поруке, пример је нова поетска књига Петра Герова «Земљом немуштих» где аутор сугерише на моћ која тиња у свима нама као могућност бесусловног споразумевања материје и духа у познатом и оном што ће тек прећи праг сазнања, дискретно исказујући значењско упозорење на природу властитих песама.

И као у познатој нам причи, песник Геров ослушкује херметичке интуиције где говори о оном што никакад разумели нисмо да прича и погледом са стране уводи нас у царство које ће свако за себе схватити, јер задојени млечним путем, чувамо одговоре пред Господом у сновима, у истини, на огњишту, због успомена на љубави, где вечнија од нас је, само фотографија. (Неки од насловних садржаја прве целина: Задојени млечним путем)

«Земљом немуштих» потрврђује привид трајања враћајући у поништење вренменскопросторну криву која наново рађа мисли, које умножене прелећу у сверазумевајући говор песмама и Очи повучене у јамице / Имају свој језик / Изливају сузе / За ратнике.—– Стрпљиво гутај галаксију / Задојен млечним путем / Не пљуј по површини/минулог времена. Кроз ту просторност Петар Геров сугерише необуздану могућност мисаоног ширења, ван телесног ограничења као апсолутно неусловљено стање од познатих метафизичких предрасуда. Ерго: Ево земље / У којој расте мој првиид / Крај асуре стражаре вукови / И глођу оно што је преостало.

Мудраци ћуте, сви су на путу а говор је пород мисли и ко да те чује у погрешно време, у души је зао дух, раскол, прича је ветрова, немој се смејати, све ће ме надживети, у земљи осветника мртве очи сузе. (Неки од насловних садржаја друге целине: Говор је пород мисли) .

Земља се отвара / пуна мрака и живота / Овде су се таложили/ Миленијуми.—– Овде камен има/ искру живота / Ту коњи галопирају / Срамота је бити сам. Оваквим начином обраћања, аутор успоставња равнотежу овоземаљском тематиком вреднујући однос Ја – Опште биће, где један простор и једно време чине прелазни облик, односно основни енергент за даље путовање кроз «Земљом немуштих». Песник Геров, индикативно указује на свој став произашао као прилог разрешењу кључних питања егзистенције усмеравајући опште вредновање тематике ка личном супростављајући рационално флуидно иманигативном. На раскршћу смо/ Да би нас пребројали /У паровима —– Испод мостова / Звоне сазвежђа / Жедни на извору / Осташе безнадно.—— Осетих празнину/ Не знам шта ми следује / И после мојих прохтева / Пупољак вене.

То путовање непогрешиво води у коначно Ја, где песник поручује читаоцу Сан није живот / Живот ми је сан / А ја сновиђење наводећи га на размишљање да ли се «Земљом немуштих» путује из стања мировања, где је Ја субјективност за себе која постоји у реалном свету при брзинама равним брзини мисли. –

– Певања и мишљења у двоцелинског поетској књизи «Земљом немуштих», Петра Герова исписаној препознатљивим ауторским рукописом, редукованим асоцијативним стихом, где се ишчитава вешто обликовано штиво и након тога стиче утисак, као да песник овим хоће да понови Хорацијеву изреку: Hoc erat in votes! (To сам желео!)

Небојша Ђорђевић

Петар Геров је рођен1933. године у селу Радејна код Цариброда. Учитељску школу завршио је 1953. године у Пироту, а ВПШ у Нишу, група за физичко васпитање, 1967. године.

Као учитељ ради од 1955. године у Алдинцу и Стогазовцу, а као наставник у ОШ у Вини (општина Књажевац) и у Књажевцу у ОШ «Димитрије Тодоровић –Каплар», где стиче и пензију, 1995.године.

Објавио је збирке песама Дете (1995.), Времена сутаква била (1996.), Заспало огњиште (1997.), Сенке нас саплићу (1998.), На крају царства (2002.), До светлости дана (2005.), Дете (2005.) допуњено издање, Магле у боји (2006.), Безсмерно раскршће (2007.).

Добио је више награда за поезију. Његове песме превођене су на бугарски језик и објављиване у часопису «Мост» и новинама «Братство».

Члан је Књижевног клуба «Бранко Миљковић у Књажевцу.

Живи у Саставку код Књажевца.

ГОВОР ЈЕ ПОРОД МИСЛИ

Све што додирне
у злато кује
Све у бајке недри

Нису вредни
Украси издајника
Говор је пород мисли
Ћутање бол

Изгубљено
ником не припада

УМОРНИ ЧУВАРИ

Урлици рађају себе
И неће престати
Умножавају се
У хиљаде одјека

Не мењајући поглед
Чувају правац

Изучаване тајне
Ће нас надживети

На путу кроз векове
Гмижу душе

Чувари светла уморни

ИСТИНА ЈЕ ВЕЧНА 2

Познавао сам тужне људе
Само један ми рече
Истина је вечна

Само један човек
Ми то рече
А нисам га ни питао