BEOGRAD – U Beogradu je danas posle kraće bolesti, u 62. godini, umro pesnik Novica Tadić, saopštila je porodica.

Novica Tadić je rođen 1949. godine u selu Smriječnu kod Plužina u Crnoj Gori. Gimnaziju je završio u Nikšiću, a potom upisuje Filozofski fakultet u Beogradu, gde je apsolvirao na grupi za filozofiju.

Objavio je više knjiga poezije: Prisustva (1974), Smrt u stolici (1975), Ždrelo (1981), Ognjena kokoš (1982), Pogani jezik (1984), Ruglo (1987), Pesme (1988, 1989), O bratu, sestri i oblaku (1989), Ulica (1990), Noćna svita (1990), Kobac (1990), Kraj godine (1993), Napast (1994), Potukač (1994), Ulica i potukač (1999), Nepotrebni saputnici (1999), Okrilje (2001), Tamne stvari (2003), Neznan (2006), Lutajući oganj (2007).

Za svoju poeziju dobio je brojne nagrade: „Ljubiša Jocić“, „Milan Rakić“, „Stanislav Vinaver“, Zmajevu nagradu Matice srpske, Disovu nagradu, zatim nagrade „Branko Ćopić“ i „Đura Jakšić“.

Za zbirku pesama „Neznan“, koja je proglašena za najbolju knjigu u 2006. godini, dobio je prestižnu književnu nagradu „Meša Selimović“. Pesme su mu prevođene na engleski i francuski, a zastupljen je u mnogim antologijama srpske i svetske poezije.

Bio je urednik „Književne reči“ (10 godina), „Vidika“, glavni i odgovorni urednik u Izdavačkom preduzeću „Rad“, kao i glavni urednik „Književne kritike“.

Datum i vreme sahrane Novice Tadiće biće naknadno saopšteni.

Izvor: Blic Online /Tanjug S. M

IZBOR IZ POEZIJE NOVICE TADIĆA

URBANA KIŠA

Daleko odavde, u drugom delu grada,
kiša pada iz zemlje i kamene ptice
uzleću. Mene, u bedi ležećeg,
sto ljutih muka satire. Grčevi moji
strele bi preko krovova odapinjali,
prema oblacima, snovima vodenim.
Ali, sve dok ne odem na večni počin,
nikome ništa neću uzvratiti, reći,
jer sveti mi se strašno sve što
kažem. Reči me tuku. Pomisli bičuju.
Malene snage, zguren, u kap se savijam.

BORBA

U nekakvoj borbi za prvenstvo,
on izgubi nos i uši,
pola obraza i golo teme.

Dobi tri kape, staru košulju,
Džezvu i pokvaren mlin za kafu.

Zagna se opet, juriša,
izgubi levo oko i desno stopalo,
kažiprst i vrh jezika.

Dobi stare čizme, šuplju čuturu,
prelomljen ašov i šaku zemlje.

Eno ga tamo sedi i konta
šta će još dobiti, kad nastavi borbu.

MALO SU MI DOSAĐIVALI

Malo su mi dosađivali,
ali sad znam ko su.
Oni su pristalice kostur-kolovođe.
Oni jedu sa trulih trpeza;
oni piju iz gubavih čaša.
Blago tebi koji si daleko, za bregovima.
Ne slušaš skotova pisku i stenjanje.
Blago tvojoj duši, koja leti, koja peva.