Sećanje: Milutin Čolić (1919-2009)
Kada je 1970. godine u Dvorani Kulturnog centra Beograda održana „Politikina“ revija repriznih filmova, pod pritiskom ljudi koji su čekali u redu da kupe karte popucala su stakla na biletarnici. Idejni tvorac i organizator revije bio je „Politikin“ filmski kritičar Milutin Čolić, kome je odmah ponuđeno da napravi pravi filmski festival.
Tako i bi. Već 8. januara 1971. godine, pod sloganom „Hrabri novi svet“, u Domu sindikata,filmom Roberta Altmana „Meš“ otvoren je Prvi beogradski međunarodni filmski festival – Fest, sa Milutinom Čolićem na čelu.
Sudbina je, valjda, baš tako htela da „otac“ Festa napusti ovaj svet u danima održavanja 37. izdanja festivala. Za njegovo je zdravlje vazda pitao i u svojim penzionerskim godinama koje je provodio ne mirujući, pišući i objavljujući knjige, često se interesujući i kako stvari stoje u „Politici“, u koju je po pozivu kročio još 1. aprila 1952. godine (sve do 1985) pišući u početku pozorišne, a potom i filmske kritike.
– Pisati o filmu podrazumeva pronicati ne samo u formu, već i u njegovu suštinu, ne samo kako, nego i šta film govori. „Krstarica Potemkin“nije veliki film samo zbog „montaže atrakcije“ već i zbog svojih revolucionarnih ideja. Samo u harmoniji sadržajai ekspresije nastaju značajna dela poput „Građanina Kejna“ – pisao je čika Čole (kako su ga rado zvali njegovi mlađi poštovaoci i sledbenici), polazeći uvek sa jasnih, humanih i antidogmatskih stanovišta.
Na malom novinskom prostoru uspevao je da obuhvati celinu filma iukaže na njegove vrednosti i zablude. Poznato je da je o domaćem filmu pisao gledajući ga najmanje dva puta – jednom obavezno sa publikom, proveravajućitako i film i sebe. Zato su Čolićeve kritike objavljivane u „Politici“ bile radoznalo čitane decenijama, kao dijalog sa milionima ljubitelja filmske magije. Imale su jasnu kritičarsku sintaksu, pisane su jednostavnim, razumljivim jezikom i odavale autorovu duboku odanost filmu.
Zapravo, potpuna posvećenost i odanost krasile su Milutina Čolića (Potočanji, 11. septembra 1919) u svakoj njegovoj misiji. Od onih u kojima je bio tokom studentskih, skojevskih i partizanskih dana kada je u Užičkoj republici inicirao Partizansko pozorište, tokom boravka u koncentracionim logorima Austrije, Nemačke i Norveške (od 1941. do oslobođenja) u kojima je bio čak jedan od pokretača ilegalnog logorskog časopisa MELS (Marks, Engels, Lenjin, Staljin) i, kasnije, kada je u Užicu postao upravnik Narodnog pozorišta, a potom prelaskom u Beograd i novinar „Glasa“, „20. oktobra“ i „Politike“.
Aktivnost filmskog misionara i poslenika Čolić je vršio i na predavanjima u školama, fakultetima, domovima kulture, radničkim univerzitetima. Svugde gde je bilo onih-gladnih filma i svugde gde je njegovo znanje i iskustvo bilo željeno, te ostaje zabeleženo da je bio među inicijatorima i saradnicima gotovo svih jugoslovenskih i srpskih festivala: Pule, Niša, Herceg Novog, Aranđelovca, u kojem je od osnivanja bio selektor Ju-Festa. A voleo je i šah, te je osnovao i Međunarodni šahovski brzopotezni turnir „Politike“…
Za svoje zasluge Čolić je dobio mnoga ratna i mirnodopska odlikovanja, filmske i profesionalne, novinarske nagrade.
Osim impozantnog kritičarskog opusa i istrajnog rada na promociji i međusobnoj komunikaciji našeg i svetskog filma, Čolić je pisao članke i komentare za stručne časopise i knjige kojih je veliki broj. Čak i u svojoj devetoj deceniji pisao je svakodnevno, sve do pre neki dan…
Otišao je doajen jugoslovenske i srpske kritike, svedok vremena u kojemsu radili najveći srpski umetnici, ličnost sveprisutna u našem kulturnom i javnom životu, drug i gospodin Čolić, čika Čole, suprug, otac i na svoje unuke ponosni deda. Neka mu je slava i hvala.
Izvor: Politika Dubravka Lakić