Hose Emilio Paćeko (José Emilio Pacheco), rođen 1939. u Sijudad Meksiku. Pesnik, pripovedač, romanopisac, esejist i kritičar, njegovo delo je raznovrsno, impresivno, stilski briljantno.
Kao pripovedač objavio je zbirku El viento distante (Vetar daljine), knjigu dečjih pričica koje nisu za decu. Zna da izgradi likove i stvori uverljivu atmosferu, ali i da istovremeno razvija priču. Vešto prelazi sa logičnog na apsurdno. Iza činjenica lukavo skriva simbole. Osim pomenute, poznata je i njegova zbirka pripovedaka La sangre de Medusa (Meduzina krv); napisao je roman Morirás lejos (Umrećeš daleko) i priredio delo Antología de la poesía mexicana, Siglo XIX (Antologija meksičke poezije XIX veka).
VETAR DALJINE
U uglu šatre čovek puši, posmatra dim i svoj lik u ogledalu. Žar se gasi, on više ne primećuje dim, u tami se gubi svaki obris.
Čovek je obliven znojem. Noć je gusta i sparna. Vazduh u šatri stoji. U putujućem vašaru prisutna je samo tišina.
On dolazi do akvarijuma, pali šibicu, pušta je da izgori dok posmatra to što mirno leži pod vodom. I razmišlja o prošlim danima, o onoj noći kada se uskovitlao taj vetar daljine, o dugom vremenu koje ih razdvaja i udaljava kao što ih te noći rastavljaju voda i bol, lepljiva tama.
Da bismo ubili vreme, da bismo zaboravili na nas same, Adrijana i ja smo lutali pustim provincijskim ulicama. Na jednom trgu smo ugledali šatre putujućeg vašara i Adrijana je tvrdoglavo zapela da se veremo po nekim od postavljenih naprava. Sišavši sa točka sreće i vrteške, i umakavši ispod biča, uspeo sam da sa sedamnaest dijabola pogodim čak jedanaest pokretnih olovnih vojnika. A onda sam nabacio sve obruče na glinene lutkice, izdržao strujne udare i od izdresiranog kanarinca dobio crvenu ceduljicu koja je otkrivala budućnost.
Adrijana je bila srećna vraćajući se u nekakvo jalovo detinjstvo. Bila je sita ljubavi, reči i svega što ostaje iza reči. Tog nedeljnog popodneva pronašli smo jedno primitivno mesto koje je pružalo zaborav i bezazlenost. Nisam pristao da uđem u kuću sa krivim ogledalima, i tada je Adrijana spazila usamljenu, ofucanu šatru na kraju vašara.
Čim smo prišli, čovek na ulazu je izverglao besmislenu žalopojku: „Uđite, gospodo, pogledajte Madreselvu, nesrećnu devojčicu koja je Božjom kaznom pretvorena u kornjaču jer nije slušala starije i nije išla nedeljom u crkvu. Pogledajte Madreselvu, čujte iz njenih usta priču o sopstvenoj nesreći.“
Ušli smo pod šatru. U osvetljenom akvarijumu nalazila se Madreselva. Imala je telo kornjače i glavu devojčice. Bilo nas je stid što smo tu i uživamo u glupiranju čoveka i devojčice koja mu je najverovatnije bila kći.
Kada je završila priču, kornjača nas je, iz akvarijuma, pogledala bespomoćno poput savladane zveri koja krvari pod lovčevom nogom.
– Užasno, grozno – rekla je Adrijana dok smo se udaljavali.
– Nije ni užasno, ni grozno: čovek je trbuhozborac. Devojčica kleči iza akvarijuma, a optička varka stvara utisak da zaista ima telo kornjače. Prosto kao i svi trikovi. Ako mi ne veruješ, dođi da otkriješ pravu igru.
Vratili smo se. Potražio sam otvor među naborima platna. Već sledećeg trenutka Adrijana me je zamolila da je odvedem i – nikada više nismo spomenuli tu nedelju na vašaru.
Čovek uzima kornjaču u ruke i vadi je iz akvarijuma. Odmah, na podu, kornjača svlači lažnu glavu. Njena prava usta izgovaraju nemušte reči koje se ne razaznaju van vode. Čovek se spušta na kolena, ljubi je i prislanja na grudi. Plače nad vlažnim, nežnim oklopom. Niko ne bi razumeo koliko je usamljen, niko ne bi shvatio koliko je on voli. Ponovo je spušta u mulj, guši jecaje i prodaje nove ulaznice. Akvarijum se osvetljava. Pojavljuju se mehurići. Kornjača počinje svoju priču.
prevela Biljana Bukvić