MAX PAYNE – John Moore
Ogromne mogućnosti koje je filmadžijama nudila fenomenalna dvodelna igra (u maniru grafičkih novela i noar filmova) potpuno su upropašćene njenom adaptacijom u jedan od najbanalnijih filmova godine
Scenario: Beau Thorne (prema motivima istoimene video-igre Remedy Entertainmenta i 3-D Realms Entertainmenta)
Uloge: Mark Wahlberg, Mila Kunis, Beau Bridges, Chris „Ludacris“ Bridges, Olga Kurylenko
Žanr: drama, akcioni, kriminalistički, noar, horor
Trajanje: 100 min.
Proizvodnja: SAD, 2008.
Max Payne više je od još jednog holivudskog promašaja sa solidnim učinkom na blagajnama. On je rečit dokaz nesposobnosti tamošnjih filmadžija da bar na trenutak razumeju koncept modernih video-igara, među kojima je Max Payne jedna od pionirskih. Ono što im se nudilo na tanjiru vrlo loše je prevedeno na jezik velikog platna.
Kada se 2001. pojavio Max Payne, potpuno je razbio dotadašnje stereotipe o video-igrama kao jeftinoj zabavi za instant-zaborav. Priča o zavisniku od pejnkilera, paranoičnom njujorškom policajcu kojem je mafija ubila porodicu, na retko realan i retko upečatljiv način vodi igrača u surovi svet podzemlja.
Misteriozna droga, nazvana po nordijskim anđelima rata Valkirima, širi se ulicama poput epidemije i Max Payne (prezime nije slučajno odabrano) jedini je čovek koji se usuđuje da krene u rešavanje ove misterije. Njegovi motivi isprepletani su bizarnim snoviđenjima, ne baš uobičajenim moralnim principima i prostom žeđi za osvetom.
Sve to njegovom liku daje posebnu oštricu, koja se najbolje manifestuje kroz monologe koji vode igrača kroz priču, a poseban efekat ima povezivanje poglavlja/ nivoa kroz strip-table u maniru grafičkih novela Sin City ili 100 Bullets. Drugi deo The Fall Of Max Payne je posebno intrigantan – u njemu su kreatori i scenaristi otišli još dalje stvorivši jednu od najbizarnijih i najemotivnijih priča od kada je sveta video-igara.
Maltene ništa od toga nije preneseno u film. Maxova potraga za ljudima koji su mu ubili porodicu zbrkani je neo-noar pastiš garniran ponekad zaista impresivnim vizuelnim efektima, ali oni su ujedno i jedina svetla tačka filma. Radnja je iskasapljena nelogičnostima i nemotivisanim akcijama i svedena na grube crte. Film često deluje zbunjujuće i banalno i, kako vreme odmiče, lagano se pretvara u papazjaniju raznoraznih stilova i poetika koje se na kraju slivaju u ispodprosečan krimić s predvidljivim krajem.
Stiče se utisak da je režiser John Moore, u želji da podražava vizuelni koncept video-igre (istovremeno koketirajući sa stilovima režisera poput Alexa Proyasa i Kristophera Nolana), izgubio ambiciju da napravi nešto više od obične krimi-priče, a najveća žrtva svega toga bila je inače odlična fabula koju imaju oba dela video-igre.
Mark Wahlberg uopšte nije bio loš izbor za ulogu Maxa Paynea (mada se mnogi slažu da je za nju idealan bio Michael Madsen), no i njegovo upinjanje da iz loše napisanog scenarija izvuče nešto više ostalo je neuspešno. Zbog toga je, nažalost, Wahlberg i najveća žrtva ovog filma, naročito ako imamo u vidu koliko mu leže uloge čvrstih momaka. O Mili Kunis, koja je pokušala da odigra harizmatičnu Monu Sax – nećemo. Ostatak glumačke ekipe obavio je posao rutinski, koliko su im to nevešti scenaristi dozvolili.
„Max Payne je režirao čovek kojem mnogo bolje leži vizuelizacija nego dramaturgija.“ U tome upravo leži najveći problem ovog filma. Dobar krimić čvrsto oslonjen na pravila žanra, začinjen elementima misterije, horora i noara, pretvoren je u neubedljiv kompromis sa PG-13 rejtingom, haotičnu zbrku od filma koja, sem dobrog vizuelnog koncepta i Wahlbergovih pokušaja da se uzdigne iznad loše napisane uloge, ne nudi gledaocima skoro ništa više.
Izvor: Popboks Dejan Stojiljković