POTROŠNJA TEHNOLOGIJE
Šta sve ostavlja ravnodušnim Ludiste današnjice, koji u begu od tehnologija, a nekad i u otvorenom antagonizmu, traže povratak u „dobra, stara vremena“ kada su mašine bile u službi čoveka. Da li je tako nešto (opet) uopšte moguće?
Izgleda da još samo ostaje da mašine razviju svoju nezavisnu komunikaciju, i čovek će postati nepotrebna karika u evoluciji, zaboravljena greška svoje nesavršenosti. Apokaliptično predskazanje ili ne, čovek jeste biće tehnologije, a ostaje pitanje da li je tehnologija sledeći evolutivni korak. Sve veća zavisnost od tehnoloških novotarija, menjanje donedavnih navika i sve brži tempo razvoja ostavljaju neizbrisiv uticaj na svakodnevnu komunikaciju i uvode nas u doba kad će lični kontakt postajati sve dragoceniji. Ako ga uopšte bude bilo.
Evo i zašto…
Tehnološki rat: Tehnološke inovacije prevashodno su razvijane za potrebe ratne mašinerije. Svetski ratovi su za nekoliko decenija ubrzali ravoj tehnologije, sve zarad efikasnosti ubijanja i destrukcije. Napredak u avio-industriji, pronalazak atomske energije, sateliti, kompjuteri, internet, sve su to posledice trke u naoružanju i vojnoj dominaciji. Tehnološki rat se, u izmenjenom obliku, vodi i danas, a umesto ubijanja, cilj mu je zadobijanje krucijalne prednosti u upotrebljivosti i isplativosti; to je rat koji među sobom vode multinacionalne kompanije, isključivo zarad profita.
Nema više povratka na staro: Zahvaljujući ubrzanom razvoju, tehnologije se menjaju brže nego što ih možemo prihvatati, čineći dojučerašnja dostignuća brzo zastarelim u gotovoj svakoj oblasti. Posebno se ispoljava kod ličnih kompjutera i pratećih komponenti, a odličan primer za ovu paradigmu je razvoj centralnih procesora (CPU), koji po Murovom zakonu svake dve godine udvostručuju broj tranzistora, te samim tim i brzinu i upotrebljivost.
Cene drastično padaju već pri maloprodajnoj nabavci, da bi posle dva-tri meseca bile prepolovljene, jer modele potiskuju novi, savršeniji.
Tako se forsira konstantno nadograđivanje i nabavka novih komponenti a da prethodni nisu završili predviđeni radni vek. Popravka pokvarene opreme retko dolazi u obzir zato što pojedinačni delovi koštaju više nego nov uređaj. Još jedan razlog je i to što se stare komponente teško pronalaze.
Tehnologija se tako javlja kao potrošna roba, gotovo hrana, više nije skupa, sve je pristupačnija, postoji u mnogo različitih formi i oblika i zadovoljava širok krug potreba. Masovna proizvodnja pokreće pitanje zaštite životne sredine, odnosno zagađenja starom tehnologijom.
Cene nisu pokazatelj kvaliteta: Ovakav progres sa sobom nosi veliki broj izazova. Npr. brza promena tehnologija i njihovo zastarevanje ipak ne mogu svi podjednako da prate, obično zbog nedostatka novca. Razlike u kvalitetu između jeftinijih i skupljih uređaja nekad su drastične, ali često jeftine sprave mogu biti jednakog kvaliteta kao skuplji primerci, ili čak boljeg. Problem je što se kod jeftinih uređaja dešava da taj kvalitet nije konstantan u više serija proizvodnje, tako da je nabavka čista lutrija. Osim inferiornijeg dizajna koji ih obično prati, jeftiniji uređaji imaju nedovršen softver, s manje funkcija i više grešaka. Softver se danas pojavljuje kao bitniji faktor od hardvera kada je oprema u pitanju, čineći veći deo cene. Od njega zavisi realna upotrebljivost svake inovacije na tržištu.
Minijaturizacija: Možda ključan trend u razvoju digitalne opreme je minijaturizacija – efektivno smanjivanje veličine i potrošnje energije, uz integrisanje sve većeg broja funkcija. U tome posebno prednjače mobilni telefoni. Pored gomile sekundarnih funkcija (foto-aparat, kamera, rokovnik, kalkulator), imaju sve više raspoložive memorije za skladištenje podataka zbog njenog pojeftinjenja, te se mogu koristiti umesto bilo koje sprave čiju funkcionalnost pokrivaju. Sve ovo je samo posledica velike konkurencije i prenošenja proizvodnje u zemlje s jeftinom radnom snagom.
S druge strane su kopiranje konkurencije (plagijati) i stalno prepakivanje istih proizvoda u šareniju ambalažu, te njihova prodaja kao novih, boljih. Tržište je preplavljeno klonovima uspešnih i skupih proizvoda, s kojima dele samo izgled. Veći deo opreme čine nepotrebne i skupe igračke koje imaju tek funkciju degutantnih modnih detalja, i nijednu drugu! Novi modeli su uvek zasnovani na nekom starijem, uspešnom. A u ovome svi uče od svakog; uspešan model se želi ponoviti što više puta.
Emotivna banalizacija: I odnos prema spravama je pretrpeo izmenu. Dok su bile skupe i nedostupne, imale su veći značaj. Ne samo zbog korisnosti, vremenom se razvijao emotivan odnos, može se reći ljubav prema njihovim karakterisitkama i načinu korišćenja. Starijim ljudima je, i posle nekoliko decenija korišćenja, te skoro potpune dotrajalosti, teško da se odvoje od svog televizora ili nekog drugog uređaja, iako je u svakom pogledu inferniorniji od savremenih, posebno zato što ne žele ponovo da uče, a to je preko potrebno, i pored svih olakšica koje novi uređaji nude.
Ipak, novi uređaji u nečemu zaostaju: u kvalitetu izrade i kvalitetu unutrašnjih komponenti! Dok su se uređaji pravili da traju, njihova izrada je bila na visokom nivou, i nije se očekivalo da samo posle nekoliko godina prestaju s radom, već da traju makar jednu generaciju, u zavisnosti od njihove namene.
Usamljenost: Ljudi se manje druže nego ranije, i o tome svi već govore. Kontakti jesu olakšani, ali ostaju posredni, nepotpuni, površni, samim tim banalni. Telefon jeste doneo mogućnost razgovora na daljinu, ali mobilni telefon je doneo još nešto: (gotovo) uvek se zna gde ste i (gotovo) uvek se s vama može stupiti u kontakt. Ovo podseća na predviđanja totalitarizma o kojima Orvel nije mogao ni da pomisli. Takva komunikacija vezuje svoje „korisnike“, koji slobodno vreme troše na lagano druženje i isprazne sadržaje. Otuđujući se, i sve više vezujući za mašine, postaju usamljeni, a svoju usamljenost, opet, leče u posrednom kontaktu, koji ih je u tu usamljenost i doveo. Servisi kao što su Facebook, instant-mesindžeri, Google…, hiljade foruma, sve nas to odvaja ne samo od drugih, nego i od nas samih.
Izvor: Popboks Vladimir Karan