Ljubomir – Ljuba Dimitrijević, osnivač sastava „Renesans“

Kada je osnovan „Renesans“, prvi ansambl rane muzike u regionu, prizori kostimiranih virtuoza koji na neobičnim instrumentima oživljavaju arhaične i zaboravljene melodije, predstavljali su pravu revoluciju.

Novina se ogledala ne samo u njihovom repertoaru i bajkovitom vizuelnom identitetu već i u načinu na koji su trojica začetnika ovog sastava – Ljubomir – Ljuba Dimitrijević, Miomir Ristić i Dragan Mlađenović Šekspir koncipirali nastupe, izvodili numere i dolazili do retkih instrumenata. Ovaj ansambl, kroz koji je u međuvremenu prošlo preko 140 muzičara, nedavno je napunio 40 godina.

Ipak, krajem šezdesetih godina prošlog veka, kada je grupa mladih entuzijasta u „Renesansu“ započela misionarsku delatnost otkrivanja i popularizacije rane muzike, partiture i instrumenti koje je trebalo savladati predstavljali su pravu nepoznanicu, otkriva za „Blic“ flautista i istaknuti muzički pedagog Ljuba Dimitrijević.

„Sećam se našeg prvog susreta sa duvačkim instrumentom krumhorn, koji liči na izvijenu dršku kišobrana. Pošto nismo znali na koji način se kroz njega emituje vazduh, mislili smo da smo ga pokvarili. To pokazuje do koje mere smo bili samouki. Učili smo od velikih ansambala koji su ovde gostovali i sa poneke ploče“, objašnjava poznati flautista.

Vremenom, „Renesans“ je postao rasadnik niza sličnih grupa, a zahvaljujući našem sagovorniku, rana muzika našla je svoje mesto i u nastavnom programu muzičkih škola.

I pored svega, oživljavanje ove muzike u Srbiji nije kasnilo, već se u potpunosti poklapalo sa svetskim trendom – buđenjem interesovanje za kompozicije renesanse i baroka. To je vreme okupljanja prvih profesionalnih sastava ovog tipa, prodora samoukih majstora i kvalitetnih kopija blok-flauta, lauta, viola, čembala. U tom trenutku, jedini centar specijalizovan za izučavanje tog muzičkog pokreta, bio je Studio u Minhenu, čuvenog Tomasa Binklija, sa kojim su i članovi „Renesansa“ imali priliku da se upoznaju u SKC-u, mestu gde su se koncerti ovog tipa često održavali. Kako Dimitrijević ističe, ova epoha interesovala ih je, upravo zbog toga što je bila potpuno neistražena.

„Privlačili su nas ti neobični instrumenti, koje smo imali priliku da vidimo jedino u inostranim katalozima iz kojih smo ih i naručivali. Mladima stalno napominjem da smo punih 11 godina sve honorare od koncerata davali za instrumente“, kaže Dimitrijević.

Atraktivni nastupi i do tada nepoznate melodije, rezultirali su njihovim čestim gostovanjima u televizijskim emisijama i šou-programima. Ljuba se posebno seća kada su u „Sedmorici mladih“, u svom specifičnom aranžmanu odsvirali hit Olivera Dragojevića „Moj galebe“.

„Bili smo kao rokeri, a za vreme naših nastupa u SKC-u ljudi su bukvalno visili sa vrata. Sećam se koncerta „Taj ludi srednji vek“, kada smo na scenu doveli medveda, magarce, žonglere, lude i izveli čuvenu srednjovekovnu ‘Magareću pesmu'“, kaže ovaj muzičar.

Ako su sedamdesete za „Renesans“ bile godine proboja, istraživanja i eksperimentisanja, osamdesete period nastanka prvih ploča, počevši od „Muzike stare Srbije“ na kojoj je debitovao i Pavle Aksentijević, devedesete su već bile doba zrelosti, kada je muzika postala utočište od narastajućeg društveno-političkog haosa. Verovatno je baš zbog toga, ova decenija za našeg sagovornika i njegov sastav bila tako plodna. Samo u Nemačkoj „Renesans“ je objavio šest CD-ova, od kojih je prvi pod nazivom „Putovanje Marka Pola“, tri meseca bio prvi na listama časopisa za ranu muziku „Fono“. Pored gostovanja na festivalu rane muzike u Štutgartu, Dimitrijević je i u Srbiji pokrenuo čitav niz aktivnosti, od kojih je svakako za pamćenje ciklus koncerata „Svet flaute“, kao i festival „Flauta uvek i svuda“.

I naravno, otkako su članovi „Renesansa“, pre petnaestak godina u školi „Josip Slavenski“ otpočeli i pedagošku delatnost, virus rane muzike zahvatio je i mlade generacije.

Centar za ranu muziku

Ljuba Dimitrijević je 2004. godine pokrenuo prvi, i za sada jedini Centar za ranu muziku u našoj zemlji, koji se doskoro bavio i izdavanjem specijalizovanog časopisa. Manjak sredstava, ne samo da je uticalo na privremeno gašenje njihove izdavačke delatnosti već je doveo u pitanje i samo postojanje Centra. „Od grada smo nekoliko godina uporno tražili adekvatan prostor, ali se nisu odazvali“, objašnjava Dimitrijević napominjući da zahvaljujući Jasmini Mihaljici, direktorki Muzičke škole „Petar Konjović“, koja im je ustupila jednu kancelariju, konačno imaju gde da drže instrumente i vežbaju.

„Renesans“ u dragstoru

„Bili smo prvi ulični svirači u Beogradu, i još 1972. godine održali smo koncert u prvom beogradskom dragstoru, koji je čak i televizija prenela. To je bila prava revolucija! Sećam se da su neki profesori zbog toga hteli da nas izbace iz škole, jer je u to vreme vladalo uverenje da nije primereno da se klasična muzika prezentuje na taj način“, seća se Ljuba Dimitrijević, govoreći o probojima koje je napravio njegov pionirski ansambl.

Izvor: Blic Online Sonja Bikić