ДИЈАЛОГ ПАРАЛЕЛНИХ СВЕТОВА
(Александар Новаковић: «Два у једном», Мали Немо, Панчево, 2009)

Пише: Чедомир Љубичић

У својој Похвали достојанству човековом, објављеној око 1486. године млади фирентински хуманиста Пако Дела Мирандола славио је људску врсту као обдарену изузетношћу и срећом. Једино човек међу свим створењима поседује слободну вољу, моћ да определи своју нарав и судбину, те прикладним вежбама своје воље може да постигне анђеоско стање.

Неких осам година касније, Себастијан Брант објавио је прво издање свог Брода будала, збирку песама у којима се изругује људским слабостима и манама. Цео свет живи у мрклој ноћи, јада се Брант, у слепилу грешност истрајава, док по свим улицама множина будала обитава. Разлика између ова два концепта човека је огромна, али објашњива. Ипак, постојање та два рова као да су постала природно стање савремене цивилизације. У једном обитава оптимистична вера у неслућене људске могућности док се у другом мешкољи много мрачнији поглед на људску природу. И поред непрестане и жилаве борбе против сопствене склоности злу, човек је ближи потонућу међу зверове него уздизању међу анђеле.

Трећи роман београдског драматурга, афористичара, театролога, песника и романсијера Александра Новаковића (1975) – Два у једном донео је пред оформљену читалачку публику два унапређена елемента у односу на његова претходна романсијерска остварења. Донео је хумор, атипичан и сасвим у дослуху са највећим дометима цинизма и метафору маља која разбија заблуде и утопистичке сање времена у којем живимо али и времена које је пред нама. Важно је напоменути да се не ради о једноставној и лако пријемчивој метафори већ о оној на коју је мислио Лихтенберг када је установио да Писац даје метафори тело а читалац душу.

Интелектуални интегритет главног јунака Видана Трошића и његов књижевно убедљив однос спрам дешавања у животу, што је пак одлика добре литературе чије је задатак да објави и опише човеков судар са властитом егзистенцијом, чине да се лако и неоспорно утемељи утисак да је Новаковић, заправо, опевао хедонизам педантним, прецизним и вешто вођеним наративним поступком. А корен сваког хедонизма је искушавање смрти, у игри са ђаволовим репом јер нема Ероса без Танатоса. Управо са те полазишне тачке уобличавају се Новаковићеве форме савладавања садашњице. Питања попут односа стварне и виртуелне зависности, неповратног губљења индентитета под привидом проширивања граница слободе или, можда, хармоничне коегзистенције локалног и глобалног, постављена су као плод дубоког промишљања и суптилног мисаоног закључка да је снага младости у презирању последица.

Поред већ наведеног хедонизма супериорних, у роману Два у једном је кроз два наративна тока изнета је и истина о томе како изгледа тама у којој се маске стапају са лицима а лица се преобликују у маске.

У првом наративном току главни актери су агент издавачке куће «ПеАр» Видан Трошић и Милан Рајић сирови и сурови младић са невеселе стране живота. Видан Трошић са успехом обавља задатак стварања нечега из ничега, ствара писца од неталентованог и необразованог младића, ствара медијску звезду извађену из блатних наслага које уоквирују борбу за опстанак у суровим условима тегобног живота у нехигијенском насељу и растуреној породици.

У другом наративном току, испливава на површину право лице амбициозног и талентованог писца Видана Трошића, лишеног маске и позе. Трошић, у свом роману који представља други ток приче, сврсисходно каналисаном креативном енергијом оживотворује Ивана, рационалног и опрезног мислећег човека и Огњена, писца телевизијских сценарија, хиперактивног идеалисту убеђеног да величину човека не чине мање страсти од уобичајених или више врлина од просека, већ величанственост плана коју је замислио. Овако постављена корелација два главна лика у другом наративном току живописно осликава тамну и нешто светлију страну човекове тежње да се не падне међу зверове већ да се успне ка анђелима. Као да су се, управо, Пако Дела Мирандола и Себастијан Брант ушуњали у тела Ивана и Огњена и ушли у роман, ушли у виртуелну утопијско-илузионистичку вртешку у трагању за смислом постојања романа. У оба наративна тока, а нарочито у другом, долази до типично Новаковићевског али и Монтипајтоновског и , зашто не рећи, Ворхоловског раслојавања заблуда у коју је доведена велика матура књижевности, пре свега због похлепе и глади за славом непрегледне масе хобиста у одсуству истинских професионалаца.

Други наративни ток је препун брзих, филмичних обрта и нових заплета са складно постављеним односом између општег места и шире слике у контексту међународног тероризма, анархизма, разнородне идеолошке индоктринације, духовног и физичког разврата српских тајкуна и политичара (за разлику од тајкуна они су само богати).

Први наративни ток задобија на снажном динамизму и убрзању онда када Милан Рајић постаје Огњен Стојановић и када се појављује његов роман првенац који моментално постаје апсолутни хит , врло читано и штедро награђено штиво. Медијска шизофренија тада показује своје право лице а необуздана жеља за сензационализмом,као најефикаснијим оружјем за одвраћање пажње од горућег и истинског проблема, пред телевизијске гледаоце устоличава неочекивано опорављени глас народа и тако себи задаје аутогол. Пред телевизијским камерама и занесеним аудиторијумом Милан се обрачунава са тајкунима, националистима, анархо- синдикалистима, бескомпромисно, жестоко, искрено и спонтано.

Ако је Милан Рајић на почетку првог наративног тока личио на знамените ликове црноталасне кинематографије из шездесетих година двадесетог века, он од тренутка када постоје Огњен Стојановић (услед прецизно дефинисаног уговора и тврдо постављених пословних односа) задобија неконтролисану енергију бунта какву је, једино, могао имати један Сид Вишис, легендарни басиста Sex Pistolsa. Посматрајући Новаковићеве јунаке кроз призму тежњи и снова, може се мирне душе рећи да је Два у једном, несумњиво, панк роман.Подробним сагледавањем романа Александра Новаковића Два у једном без нарочито великих тешкоћа, читалац ће уочити и препознати ауторову способност (али и истрајност и непоколебљивост у том послу) демаскирања лажи на местима где одговор остаје прећутан, заштићен галамом гомиле. Говорећи о лажи он јој чак даје творачка, креативна својства и на тај начин удружује два своја талента, афористичарски и драмски. У првом је, у потпуности, усаглашен са афоризмом Станислава Јиржи Леца: Савршена лаж? Пажња, то је већ стваралаштво, а кроз други познати таленат на равној нози другује са Оскаром Вајлдом и његовим погледом на тему изношења дивних неистинитих ствари: Уметност ће постати стерилна а лепота ће нестати са лица земље. Вајлд, подразумева се, при том не мисли на политичке лажове, као и сам Новаковић, јер никад не премашују ниво извртања чињеница, а за оног ко је толико немаштовит да производи доказ како би поткрепио лаж боље би било да од почетка говори истину.

Извртање чињеница ипак постоји. Оно што није дозвољено политичарима дозвољено је писцима. Романи који се уклапају један у другог као руске луткице-матријошке ( код нас погрешно крштене као бабушке), свој епилог налазе у посебном одељку који се назива После епилога у којем се оглашава и трећи аутор који је створио претходне целине. Дакле, назив романа је трик- није Два у једном већ три у једном а шта је крај остаје да откријете сами.

Пажљивом читаоцу и овог и претходних романа Александра Новаковића никако не може промаћи унапређени, надграђени здраворазумски хумор урбане профилисаности. Не вреди се много оптерећивати давањем одговора на питање шта је хумор? На то питање нема прецизног одговора и поред многих покушаја да се та специфична духовна творевина дефинише у пар реченица јер што је дефиниција амбициознија, хумор брже ишчили. Први је Андре Бретон, гуру надреалиста, схватио да је много важније рећи шта хумор није него шта јесте. У својој антологији црног хумора разбио је овештала схватања да је хумор јефтина забава за духовне доколичаре већ је, напротив, у питању првокласна интелектуална роба. Можда је најлепше изречена мисао да је хумор једина дозвољена врста злочина из страсти, а где има злочина има и жртви.

А у роману Александра Новаковића Два у једном жртава је, пре свега, генерација којој је било обећано да за жртвом неће бити потребе. Тој истој генерацији не остаје ништа друго до да правду тражи и остварује путем демаскирања лажи, хумором и изнуђеним минималистичким хедонизмом у дијалогу паралелних светова. У дијалогу у којем су и највиши реторички домети немоћни пред разгаламљеном неуком заједницом, организованом и уздигнутом на ниво физичке силе. Чини се да духовној супериорности незаслађене књижевности, ипак, није дорасла.

Чедомир ЉУБИЧИЋ

Aleksandar Novaković je rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani istoričar i dramaturg. Magistar nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta. Član Saveza dramskih umetnika Srbije.

Objavljivao je i objavljuje tekstove u časopisima i listovima: NIN, Danas, Koraci, Književni list, URB, Reč, Stanje stvari , Braničevo, Kvartal, Znak, Polja, Gradina….

Napisao zbirke aforizama „Pij Sokrate, država časti“ (Matica srpska, 1998) i „Neće moći“ (Alma, 2006), istorijsku studiju „Kako je Tito razbijao ‘Tikve'“ (Narodna knjiga, 2005), zbirku drama „Bliskost“ (Svetozar Marković, Zaječar 2006), te romane „Glečer“ (Dereta, 2007), „Keltska priča“ (Mali Nemo, 2008) i „Dva u jednom“ (Mali Nemo, 2009).

Dugogodišnji je honorarni saradnik Radio-Beograda. Autor je desetak različitih dramskih i dokumentarnih formi emitovanih na Drugom i Trećem programu Radio-Beograda. Reditelj i scenarista kratkometražnog filma: „Get up you lazy bastard!“.

Autor je drama: Sistem (Narodno pozorište Užice, 2001), Zubi (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2004) Aladinova čarobna lampa (2007, Pinokio) i Naš čovjek (omnibus, koautor) (Hercegnovsko pozorište, 2008).

Dobitnik je nagrade Mali Nemo za roman „Keltska priča“ (2008), nagrade Josip Kulundžić za izuzetan uspeh na polju dramaturgije (2004), druge nagrade Radio-Beograda za radio-dramu (2003), Vibove nagrade (2001) i Zlatne kacige za aforizme (1997), te Nagrade 29. susreta profesionalnih pozorišta lutaka za dramski tekst (Novi Sad, 2007). Dobitnik je stipendije John McGrath,( Edinburgh, UK, 2007).