Ovogodišnje izdanje FEST-a je imalo originalnu poruku poziva za registrovanjem, jer i sam život je, pre svega, jedna registracija što sebe i svog bitisanja pa bi red nalagao da se eto i ovde na neki način „registrujemo“.
U ovom slučaju je počelo sa izraelskim filmom „Razumećeš jednog dana“ koji simbolično, po ko zna koji put aktuelizuje upravo taj problem registracije, ko smo, čiji smo, za koga su nam se to preci deklarisali i nosimo li tu „hipoteku“ i danas pored one već neminovne prave hipoteke jer život postaje luksuz. Žana Moro u pomenutom filmu tumači još jednu bravuroznu ulogu.
Sledeći u nizu „Revolucionarni put“, možda i najbolje ostvarenje na ovogodišnjem Festu, pruža pravo zadovoljstvo za svačiji ukus koje poručuje da ne moraju samo neke velike produkcije poput „Titanika“ da budu asocijacija na pomen glumaca Kejt Vinslet i Leonarda di Kaprija. A njihovi junaci, iako već „registrovani“ imaju i dalje problem koji bi značio kako nasta viti dalje život u „beznadežnoj ispraznosti“!?!
Nažalost, jedan od odgovora donosi ovde tragičan kraj.
Film „Nedelju dana sami“je retka prilika da se upoznamo sa argentinskom kinematografijom i sa ekipom sjajne dece glumaca koji bez roditelja upravo nedelju dana sami otkrivaju čari slobode, ili pre neslobode, u ograđenom bogataškom kompleksu-imanju, i dirljivo skreću pažnju i problematizuju i taj najmlađi naraštaj u ovim prilično da izvinete za***anim vremenima, za koja su kao takva oni najmanje krivi.
Češki film, kao i uvek prisutan na „kašičicu“, predstavljen je ovog puta dokumentarcem o mladiću Reneu koji je bezmalo 14 godina „registrovan“ praćenjem kamere reditelja u životnoj ulozi sitnog lopova razapetog između zatvora i slobode. U pozadini istorijskih promena ove zemlje od komunizma do demokratije, paradoksalno stiče se utisak beznačajnosti svega toga, a važnosti ovog junaka savremenog doba koga možemo prepoznati svuda oko nas, ako se iole „osvrnemo u gnevu“.
Nisam bio u Češkoj, i ako ikad odem tamo, želeo bih ne zlatni Prag, ne kristal, ne pivo, već njega Renea Plašnika upoznati, mladog čoveka van svake sumnje, vrednog divljenja.
Očekivanja su možda bila prevelika od jermenskog filma „Povratak bludnog sina“, ruskog „Šuljtes“ i turskog „Mleko“, jer kad uhvatite sebe da vas i san savlada u toku projekcije onda je svemu kraj.
Poljski film „4 noći sa Anom“ na momente je podsećao na Almodovarov „Pričaj s njom“, samo ovog puta na poljski način, što bi značilo sa manje Sunca, a više sivila, no ipak nekako dragog filma i bliskog, pogotovo kad prepoznate u jednom kadru tranzistor koji ste nekada kupili za „tri crvene“ i na mah probudi u vama tu neku prokletu nostalgiju, a koja bi se ipak dala ograničiti na, pre svega, poznate nam slovenske prostore.
Razočarenje je doneo i švajcarski film „Drugi čovek“, toliko isprazno, hladno, bezosećajno ostvarenje, otprilike kao i zemlja iz koje dolazi, ali zato japanski film „Kreće se“ čini da sa projekcije izađete dirnuti bliskošću njegovih junaka i njihovih životnih priča, odnosno priča koje se mogu odnositi na sve nas.
Ruski film „Iščezla imperija“ je film koji je zaista šteta propustiti i da je sreće da je otkupljen makar i za televizijsko prikazivanje bio bi to pravi pogodak, i podsećanje da pravi film još uvek postoji, i da se može srećom još negde naći, a po svemu sudeći, još samo, eto, možda kod Rusa koji tu ipak nekako ostaju ispred svih, i čiji film vas teško može razočarati.
Za kraj film „Džoni besni pas“ je otkrovenje kome je znalački kumovao i Metju Kasovic, a koji nas vodi u Afriku, u rat, u najveću surovost koja se da zamisliti kada deca pod teškim naoružanjem ubijaju kao u najvećoj i najuzbudljivoj igrici koja je ovde pravi rat i gde se jedino vršnjaci plaše jedni drugih jer su u „istoj koži“ bilo u ulozi ubice ili žrtve, a da pri tome to sasvim sigurno nije bio njihov izbor.
Izvor: B92 Milan Rastović