KAO Mileta Vukovića pozorišna publika gledala ga je sredinom osamdesetih na sceni Ateljea 212. Posle dve decenije, beogradski glumac Zoran Cvijanović, ponovo u istoj ulozi u filmu „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Srđana Dragojevića, koji je za nedelju dana videlo oko 65.000 gledalaca. Njegov lik u filmskoj priči je kao protivteža agresiji, uzavrelim strastima, ali je kako kaže Cvijanović u potpuno drugom konceptu, nego u pozorišnom komadu.

– U tom smislu sam imao drugi zadatak, a moja ideja o ovom je da je to jedan isplakan čovek u kojem je teško probuditi emociju – priča producent i glumac „Aždahe“ za „Novosti“. – Sve je drugo slično. Razapet je između dede i brata. Ne zna se koga više voli ali nema rešenje za sukob, koji nastaje između njemu najbližih ljudi. To razočaranje koje Gavrilo donosi povratkom iz balkanskih ratova i fizički osakaćen unosi posebnu tugu i nemir u porodicu.

* Kroz te porodične odnose odslikava se i slika ne samo tog vremena, već i srpskog mentaliteta.

– Sa druge strane, naš zadatak u ovoj ljubavnoj priči bio je na čudan način, blizak našem mentalitetu. Pokazali smo da ljudi koji su svakodnevno vrlo neprijatni, agresivni, pakosni i zli jedni prema drugima, na taj način izražavaju nemogućnost da žive jedni bez drugih. Što u posledici mora biti ljubav. Lično mi je u ovoj priči najdirljivije to što junaci prolaze kroz pokajanje i ipak na kraju pokažu koliko se u stvari vole.

* I sve to u nekom međuprostoru i vremenu, koje se meri samo ratovima?

– Prostor je toliko mali i sužen da oni prosto ne mogu da poveruju da bi mogli bolje da žive nego što žive. Zato su i okrenuti samo jedni prema drugima. Zahvaljujući pre svega Dušku Kovačeviću, koji je toliko veliki pisac da je svaki od likova odbranio i u njima otkrio život. Kontekst cele priče je veliki rat u kom se određuje prava veličina svake ljudske sudbine. Bez obzira na to kakva je ona. Kad se desi veliki rat i tragedija, tada tek čovek shvati, tek tad, koliko je mali.

* Koliko ima mesta za život i ljubav u neprestanom dešavanju istorije?

– I u tom smislu film ima nešto katarzično. Koliko god „Lepa sela“ bila u ono vreme veliki podvig, nismo mogli sebe da postavimo u odnosu na osećaj krivice. „Aždaha“ nosi nešto što se odnosi na raniju istoriju našeg naroda. Ratovi, nepravde, naše shvatanje junaštva. Onog što smo učinili za sebe i za druge i kako smo kroz sve to prošli.

* Predstava je igrana polovinom osamdesetih, a filmski scenario „nadograđen“ strašnim devedesetim godinama prošlog veka.

– Svako od nas je mogao, nažalost, da stekne to iskustvo. Glumci imaju tu privilegiju da čeprkaju po nekim stvarima koje nekom normalnom čoveku nikad ne padnu na pamet, pa onda nešto i pronađe.

* Rečenicom na kraju filma „i tako kroz ceo 20. vek“ kao da se zatvara ta „knjiga“ ratovanja?

– Izbegli smo suvišnu patetiku tokom cele priče. I kad se film završi, pojavi se ta rečenica koja te dotuče i sumira sve ono o čemu pričamo. Tu se sve naše sudbine sreću u toj jednoj tački. To me opet podseća na ono što celog života pokušavam da zapamtim. Da je život neponovljiva šansa, jer čovek mora da sređuje isključivo ono što može, a to se uvek završi na nama lično.

Izvor: Večernje novosti B.Niković