PO svom životnom putu, prepunom nemira i unutrašnjih trzavica, i po delu koje je ostavio iza sebe, Nikolaj Vasiljevič Gogolj (1809-1852) predstavlja po mnogo čemu retko zanimljivu i složenu pojavu u ruskoj i svetskoj književnosti. U ediciji „Zlatni Rusi“ na kioscima će se u sredu pojaviti izbor iz njegovog moćnog pripovedačkog opusa „Šinjel i druge priče“, u izdanju Kompanije „Novosti“.
Za razliku od svih značajnih ruskih pisaca do njega, Žukovskog, Baćuškova, Gribojedova, Puškina i drugih, koji su se formirali u najvišim društvenim slojevima Rusije svoga doba, Gogolj je odrastao u dalekoj ukrajinskoj provinciji, što će biti od velikog značaja za njegovo formiranje i za rast njegovog talenta. Obrazovan i kulturan čovek, njegov otac Vasilij je pisao komedije na ukrajinskom jeziku a sa svojim rođacima i susedima bavio se muzikom i pozorištem. Nedaleko od imanja Gogoljevih nalazilo se imanje krupnog posednika Troščinskog koji je u svom domu organizovao pozorišne predstave i nastupe orkestara. Vasilije je tu bio jedan od režisera i glumaca kome se, kada je odrastao, priključio i sin. Ljubav prema teatru Nikolaj je pokazivao i u vreme školovanja u gimnaziji u Nežinu, gde se bavio režijom i glumom. Među svojim drugovima i profesorima bio je poznat kao komičar. Ostao je u živoj uspomeni svih njih kao odličan tumač Prostakove iz „Maloletnika“, pa su mnogi mislili da će se posvetiti glumi. Ova misao nije bila daleka i od njega samog, o čemu je kasnije pisao Žukovskom: „Da sam pošao u glumce, bio bih siguran… Vi sami znate da ja ne bih bio rđav glumac.“
U tim mladalačkim godinama, kao cilj njegovog života pred njim se neodređeno ocrtavao neki „rad, važni, blagorodni za korist otadžbine, za sreću građana“. O tome je kasnije pisao: „Tih godina, kada sam počinjao da razmišljam o svojoj budućnosti, nikada mi nije padala na um misao da postanem pisac“. Kao i svi mladi ljudi sa raspaljenom maštom i rano razvijenim samoljubljem, Gogolj je krajem 1828. otišao u Petrograd sa velikim očekivanjima i sa brzim razočaranjem. „Ovo je narod bez duha, piše majci, sve samo ljudi službe i dužnosti, sve je potišteno, sve utonulo u besciljne ništavne poslove.“ On počinje da uočava velike socijalne kontraste, zapaža raskoš i siromaštvo kao nedeljive komponente predstavničkog života i sve se to taloži u njegovoj ličnosti što će kasnije naći celovit izraz u njegovim delima. Juna 1829. godine objavio je knjižicu stihova, idilu u slikama, kako je označio, a potpisao pseudonimom V. Alov. Posle dve negativne kritike koje su se pojavile u časopisima, Gogolj je spalio svoje debitantsko delo, što će u životu učiniti još nekoliko puta. Jedno vreme radio je kao sitan kancelarijski činovnik, preko leta se bavio slikarstvom, a zatim postepeno počeo da upoznaje umetnički svet, sprijateljio se sa Žukovskim, a zatim i sa Puškinom koji za njega postaje neprikosnoveni ideal. Dižući ruke od „visokog“ romantizma, on kreće novim stvaralačkim putem i tokom tri godine piše osam pripovedaka koje nagoveštavaju pojavu onog Gogolja koji će postati umetnik svetske klase i jedan od osnivača modernog pravca u ruskoj klasičnoj književnosti 19. veka. Pripovetkama, građenim na koloritnom i bogatom ukrajinskom folkloru, bio je oduševljen i Puškin koji je u pismu objavljenom u jednom listu napisao: „One su me zadivile. To je prava veselost, iskrena, spontana, bez prenemaganja i kinđurenja, a mestimice, kakva poezija, kakva osećajnost! Sve je to tako neobično u našoj književnosti, da se ja još nisam osvestio.“
Osokoljen ovim uspehom, Gogolj je počeo da mašta i o univerzitetskoj karijeri, pa je jedno vreme predavao istoriju na Petrogradskom univerzitetu, koga je napustio krajem 1835, i u to vreme napisao dve značajne zbirke pripovedaka, „Arabeske“ i „Mirgorod“, koje će ga definitivno staviti na čelo tadašnje savremene ruske književnosti.
BURA ZBOG „REVIZORA“
U VREME kada je objavio dve knjige pripovedaka, Gogolj je završio i komediju „Revizor“, čija je premijera izvedena 19. aprila 1836. Uspeh je bio ogroman, ali i uz burne negodovanja, o čemu je Gogolj pisao glumcu Ščepkinu: „Svi su protiv mene. Zreli i uvaženi činovnici viču da meni ništa nije sveto, kad sam imao drskosti da tako govorim o službenim ličnostima; policajci su protiv mene; trgovci protiv mene; književnici protiv mene. Grde, a idu da gledaju, na četvrtoj predstavi nije se mogla dobiti karta… Sad ja vidim šta znači biti komediograf. Najmanja senka istine i svi se dignu protiv tebe… Čitavi staleži…“
VERAN ŽIVOTU
KAO istinski umetnik, Gogolj je smatrao da sve u životu može da posluži kao materijal za stvaranje. „Ko ima sposobnosti da živopisno opiše svoj stan – govorio je – taj može docnije da bude i sasvim dobar pisac.“ To je kasnije, pišući o osobenostima njegovog pera, potvrdio i Bjelinski: „Savršena životna istina o Gogoljevim pripovetkama tesno je spojena sa onim što je izmišljeno… On je veran životu do najvišeg stepena.
Izvor: Večernje novosti Dragan BOGUTOVIĆ