Dušan Miklja, autor romana „New York, Beograd“ objavio je ovih dana, pod okriljem izdavačke kuće „Laguna“, zbirku priča intrigantnog naslova „Potapanje Velikog ratnog ostrva“.
Upravo ste objavili zbirku priča sa neobičnim naslovom: „Potpanje Velikog ratnog ostrva“. Otkuda takav naziv? Veliko ratno ostrvo svakako postoji. Ali, ono nije potopljeno. Sa svojim gustim rastinjem može se sasvim lepo videti sa Kalemegdana.Čini se, otuda posmatrano, da je nepomerljivo.
– Makoliko to delovalo neverovatno, zaista je postojala namera vlasti da potopi Veliko ratno ostrvo kako bi s’ njim u Crno more zauvek otplovili posmrtni ostaci nepoželjne političke ličnosti, koja je tu krišom pokopana. Od pokušaja da se to učini se, ipak, odustalo jer se vlažan pesak, koji je eksplozivom dizan u vazduh, ponovo vraćao tamo gde je i bio. Bilo je nemoguće da se potopi. Ostrvo se, drugim rečima, tvrdoglavo opiralo nalogu da se ulije u Crno more.
Šta Vas je privuklo toj temi?
– Svakako ne tehnička strana poduhvata. Ni njeni politički motivi. Privlačnost te teme sa literarnog stanovišta za mene je najviše bila sadržana u apsurdnosti takve jedne ideje. U verovanju vlasti da je za njih sve moguće. Da pomeraju planine, kako je govorio Mao Ce Tung, ili – u slučaju naših vlasti – da potapaju ostrvo.
Da li ste, dok ste to pisali, imali na umu naslov čuvenog romana Ernesta Sabata „O junacima i grobovima“?
– Nisam na to mislio, ali bi takav naslov, takođe, bio prikladan. Kad već govorimo o analogijama, neobično je da sam priču napisao pre nego što se u javnosti počelo da govori o tome gde je pokopana ličnost koja je tajno streljana 1946. godine. Kako to ponekad biva, literarna istina je prethodila onoj životnoj.
Da li to znači da Vaša zbirka priča govori o vlastima?
– Zbirka ima četiri poglavlja od kojih se samo jedno bavi vlastima. U tom poglavlju je i priča Potapanje ‘Velikog ratnog ostrva’ po čemu je cela zbirka dobila ime.
Čime se bave ostala poglavlja?
– U poglavlju pod naslovom ‘Disanje na slamku’ govori se o graničnim situacijama u kojima su život i smrt odeljeni jedno od drugog jedino gestom, trenom, samim dahom čak. Makoliko markesovski nadrealističke, priče su duboko ukorenjene u samu oporu suštinu života u kome svi pomalo, kako glasi naslov jedne od njih, igramo ‘Hamleta u prelaznom dobu’. Naslov poglavlja ‘Paranormalne pojave’ ne treba objašnjavati. Verujem da će čitaocima u njemu biti zanimljiva priča ‘Bekstvo iz romana ili istina o Drakuli’, u kojoj se govori kako je Drakula, uvređen što ga je irski pisac Bram Stoker opisao kao vampira, a ne kao vlaškog vladara koji se hrabro odupirao Turcima, odlučio da se povuče iz romana. U poglavlju ‘Dvostruki zavrtanj’, najzad, otkriva se da ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda. Suštinu tog verovanja možda najbolje izražava priča u kojoj čovek traga za svojim poreklom. Prezime Subin, saznaje tako, potiče od rumunske reči Subia, ali je njeno značenje u prevodu Srbin.
Znači li to da priče završavaju na neočekivan način kako je to uobičajeno kod trilera.
– Izgleda da je tako. Ali, to nije zasluga pisca već života. Život je taj koji nas neprestano iznenađuje.Takođe, neočekivanim i nepredvidivim raspletima.
Čitaoci se, dakle, neće dosađivati?
– Pa, rekao bih da zbirka – tematski bar – ima široki raspon. Da poseduje, takođe, emocionalnu i duhovnu gustinu.Vrlo sam bio polaskan što je naš poznati pisac Dragoslav Mihailović jednu od priča ‘Pratioc iz Sofije’ upravo tako doživeo.
Izvor: B 92 Vanja Gavrovski