MANGO – Ljubica Arsić
„Nije tačno da je žena rupa, kako misle mnogi. Žena je meka i porozna stvar, sunđer koji upija svu bedu i ništavilo ovog sveta, uključujući i sopstvenu glupost da u apoteci ne kupi dijafragmu ili bar neku spermicidnu kontraceptivnu pastu“
Decenijama unazad kola uverenje da nema toga što se u našem zabatu, bez obzira na objektivne polazne vrline i mane, ne može ocrniti i izobličiti. Nekada to izgleda kao preterivanje bezdušnih mrguda i nerealizovanih sveznalica, ali nekad valja i priznati da upiranje prsta ima smisla.
To je slučaj, recimo, s literaturom prevashodno namenjenom ženama (što kruži okolo i pod zavodljivim konspirativnim imenom chic-lit), kod nas najčešće prisutnog u nakaznoj, estradnoj varijanti. Mnoge dame su se udarnički prihvatile lakog posla banalizacije literature namenjene ženama (kao najupornijim kupcima lepe književnosti). Starije ne odustaju od kombinacije stilizovanog istoricizma i pravoslavne mistike „za poneti“, dok su se mlađe zagubile u bespućima predstave o modernosti i ekskluzivnosti njihovih pristupa.
Gotovo potpuno apartnu poziciju u čitavoj toj pometnji zauzima Ljubica Arsić, već dokazana kao odličan urednik književnih edicija i kvalitetan pisac.
Nastavljajući nit iz prethodne zbirke pripovedaka, nagrađivane ali i osporavane Maco, da l’ me voliš (2007), Ljubica Arsić u Mangu (Laguna, 2008) istrajava u naumu da napiše bestseler, obilno filovan erotikom, uz to ne odstupajući puno (barem ne ponižavajuće puno) od svoje izvorne poetike. Ona u vidnoj meri i uspeva da dobaci do liste najčitanijih neukaljanog obraza i s glavom iznad vode. Sasvim dovoljno za početak.
Mango donosi priču o sumornoj sezoni u životu raspuštenice Lide, diplomiranog biologa s radnom adresom u butiku ženske odeće na glavnoj prestoničkoj štrafti. Lida se brine o posustaloj majci, mesi kolače za bratovu decu, baštini dedinu zbirku retkih insekata, gubi vreme na psihijatrijskim seansama, ispija koktele s prijateljicama, učestvuje u praznoslovnim razgovorima o zdravoj hrani, karmi, feng šuiju i horoskopima, prebira po gresima mladosti, upada u unapred na krah osuđene ljubavne afere… i pri tome pokazuje za ovdašnje prostore (i stranice ovdašnje literature) začuđujuću dozu samosvojnosti i proaktivnosti.
Već samo to hvale je vredna intervencija autorke na već odavno sklerotičnom telu mikrožanra kome teži. A tu su i erotski pasaži, sirovi i surovi u svojoj otvorenosti, uz to sve beskompromisniji kako roman klizi ka završnici.
Rukopis Ljubice Arsić ne vređa dostojanstvo čitaoca – hrabro se nosi s bogatom mrežom likova, epizoda i odmorišta unutar glavnog toka naracije, na vreme se zauzdava kad zapadne u preterano detaljisanje, a autorka je svakako najbolja kad zaboravi na pokušaje da piše popularnu literaturu i kad sebi da oduška kroz često duhovite opaske i bravurozno lucidne refleksije.
Nažalost, osetnih slabosti ima: i par nedelja posle čitanja knjige zbunjen sam zbog silnog navođenja prodavnica, kafića, pa čak i sendvičara pod njihovim stvarnim nazivima. Da li smo s Mangom dobili i prvi srpski product placement roman, ili je, pak, reč o višem konceptu koji prevazilazi moje kognitivne sposobnosti?
Ljubica Arsić nesumljivo ume da piše, ima šta da kaže, dok, iako sasvim na mestu, nakana da kapitalizuje svoj talenat stvara nesklad u samoj biti Manga. Naime, pripovedački dar autorke na mnogo mesta u ovom delu doživljava čeoni sudar s njegovom trivijalnom suštinom. Dve još suprotstavljene i jedna na drugu nahuškane tendencije književnosti koja cilja na žensku populaciju sudaraju se na brvnu, na štetu autorke i njene literature. Šteta primetna, ali nadoknadiva.
Izvor: Popboks Zoran Janković