Čuveni roman Meše Selimovića, „Derviš i smrt“, po dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza, a u adaptaciji i režiji Egona Savina, postavljen je na Velkoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. „Na pragu smo sjajne predstave“, rekla je juče na konferenciji za novinare povodom premijere direktorka Drame NP, Tatjana Mandić Rigonat. Iz dva razloga, dodala je, zbog remek-dela srpske književnosti, kao i zbog ekipe koja je njime bile inspirisana.

Velikim očekivanjima koja uvek prate inscenaciju značajnih književnih dela, Savin je po mišljanju Tatjane Mandić, odgovorio uspevši da prenese strukturu romana na scenu i ponudivši jedno moguće čitanje koje je u vezi sa vremenom u kome živimo, a ne uprizorenje lektire. Savin je, dodala je ona, prišao tekstu u duhu egzistencijalističke filozofije – kako pojedinac dela i funkcioniše u represivnom sistemu. Tematski fokus je totalitarni diskurs, koji tekst čini savremenim, dok je pitanje estetske dimenzije kako ideje pretočiti u jezik radnje i scenski znak.

Prema Mihizovoj dramatizaciji, radnja romana iz 18. veka izmeštena je u 50-te godine 20. veka, takođe totalitarne. Ali, kako je rekla dramaturg predstave Branislava Ilić, Savin dodaje novi odnos koji ne postoji u romanu – savest pojedinca, njegovu ličnu odgovornost koja je mnogo puta pominjana od devedestih godina naovamo. Osnovna ideja predstave je, smatra ona, 20 godina tišine samog Meše Selimovića (čiji je brat ubijen pedesetih godina), ali i mnogo većeg broja ljudi koji nisu smeli da progovore. Ipak, dodala je Branislava Ilić, svi motivi iz romana su u predstavi – Bosna, odnos Hasana i Nurudina, ljudskosti i neljudskosti, dobra i zla…

Na pitanje zbog čega ovaj tekst, Savin je odgovorio da je velikoj literaturi mesto na velikoj sceni i da je to u duhu zahteva da se ono najvrednije iz domaće književnosti stavi na scenu NP. Tekst je pri tom uzbudljiv kao kad je nastao – priča o intelektualcu u totalitarnom društvu bilo ono tursko, jugoslovensko, ili vreme Slobodana Miloševića, priča o palanci i ulozi intelektualca u njoj. Intelektualac izdaje samog sebe i upada u zamku da bude ona ista vlast koju prezire. To je zapravo i okosnica Egonove postavke – čuvena rečenica iz romana da čovek dolazi na vlast da promeni svet, a jedino što se promeni on, dok svet ostaje isti.

Izbor Nikole Ristanovskog, glumca iz Makedonije, poznatog onoj starijoj publici iz vremena Jugoslavije, za ulogu Ahmeda Nurudina, Egon je kratko obrazložio rekavši da kad bi on bio glumac voleo bi da bude kao Ristanovski, dodavši da je Ristanovski Nurudin po godinama, zrelosti, unutrašnjim i spoljašnjim karakteristikama lika, ukratko, čitavim svojim habitusom. Predstava je posledica intimnog rada, uzvratio je Ristanovski, dodavši da više nema gram skepse u nju, iako je unapred poklonjeno poverenje doživeo najpre kao teret. On se, dodao je, bavi pozorištem na način koji ne koketira ni sa čim, ne dajući ni manje ali ni više od onoga što predstava zahteva.

I ostatak glumačke ekipe – Aleksandar Đurica, Nataša Ninković, Boris Pingović, Slobodan Beštić, Tanasije Uzunović, Miodrag Krivokapić, složili su se da je Savin odnose u predstavi postavio jasno, precizno i da im je njena gotovo matematička struktura, a ujedno i Savinova „ispovedna“ režija, omogućila da se uhvate u koštac sa velikim tekstom i očekivanjima koja prete njegovo uprizoranje.

Savin je odgovoran i za ideju prostora u predstavi, kostimograf je Jelena Stokuća, kompozitor Zoran Hristić. Premijera je 27. decembra, a prva repriza 11. januara 2009.

Izvor: Danas I. Matijević