Vladislav Bajac

Ljudska sudbina je kao peščana oluja – stalno menja pravac. Kako je sudbina Mehmed-paše Sokolovića kovitlala njegov život? Kako je Bajo (Bajica) Sokolović, Srbin koga su u ranoj mladosti Turci otrgli iz njegovog zavičaja i pretvorili u janjičara, uspeo da postane najmoćniji i najdugovečniji veliki vezir turske imperije?

Priču o tome sjajno je ispričao Vladislav Bajac u romanu „Hamam Balkanija“ (izdavač „Arhipelag“), koji uveliko žanje uspehe i kod nas i u svetu – proglašen je za najbolji roman na Balkanu i preveden na više evropskih jezika. Uz napomenu da je vrlo podrobno istražio život Mehmed-paše Sokolovića, Bajac za „Novosti“ ističe da je on pisac a ne istoričar, i da je njegov Mehmed-paša Sokolović ipak i pre svega, literarni junak.

– Mislim da je Bajo Sokolović vrlo rano stekao izuzetno važnu osobinu – mudrost – kaže Bajac. – Zatim, nikada nije dozvolio da mu sujeta pomuti razum. Bio je izuzetno racionalan i kada god bi, posle tegobnih dilema, doneo odluku ili zaključak o nečemu, tada bi poštovao plan koji bi obavezno već imao pred sobom. Vrlo dobro je naučio gde je granica (ne)slobode naspram onih koji su po položaju bili iznad njega. Ali, u važnim trenucima umeo je da bude odlučan i čvrst, kao i ubedljiv. Kada je već postao veliki vezir, nije dozvolio da mu iluzija o ogromnoj moći pomuti sliku stvarnosti. I nikada nije zaboravio da je, čak i kao premijer, naspram sultana ostao – rob.

* U romanu „Na Drini ćuprija“ Andrić kaže da je Bajo Sokolović odveden u Tursku kao dečak za vreme uzimanja „danka u krvi“. Vi o tome govorite nešto drugačije.

– Moje verzije istine ili „istine“ nisu toliko drugačije od do sada znanih koliko ja na površinu iznosim ono što se, iz raznih razloga, ili manje zna ili je sa namerom manje poznato. Dakle, Bajica Sokolović je bukvalno bio naručen iz osmanskog saraja u Jedrenu: poručio ga je jedan od Sokolovića koji je tamo već uveliko bio od uticaja, Deli Husrev-paša. Takođe je manje poznato da je u to doba Bajo/Bajica bio u manastiru Mileševa gde je učio za budućeg monaha. Odatle su ga devširmom (popularnije, danak u krvi), bez obzira na protivljenje starešine manastira Božidara Goraždanina i pokušaja otkupa od strane Bajicinog oca Dimitrija, odveli u Jedrene. No, ono što je najvažnije za kasnije događaje, u tom času on nije bio mali dečak (kakve su uglavnom Turci uzimali), već je imao između osamnaest i devetnaest godina! Ako nije bio odrastao čovek, svakako je bio mladić. Ali, dečak sigurno ne. To je važno jer mu je godište odredilo sećanje: nikada ništa od svog srpskog porekla i hrišćanske vere nije mogao i da je hteo da zaboravi!

* Kako objašnjavate da su među 47 velikih vezira turskog carstva, koji su vladali između 1453. i 1623. godine, samo petorica bili Turci?

– Već je ovaj podatak koji iznosite u pitanju skoro neverovatan, zar ne? Zamislite, od 47 velikih vezira njih 42 su bili stranci, ljudi druge vere, uglavnom Sloveni! Srba je bilo najmanje jedanaest, a možda čak i dvadeset! Među njima najpoznatiji, pored Bajice, bio je Rustem-paša Opuković, veliki vezir i to čak u dva navrata! No, važnije od toga je bilo da je kroz vezirsko veće (današnjim rečnikom- vlada) prošlo još mnogo više vezira (ministara) srpskog porekla. Kada znamo da se u proseku ovo veće sastojalo od sedam do devet vezira, brojka je impresivna! A tek oni koji su bili na komandnim i rukovodećim mestima diljem carstva, od malih aga do beglerbegova (danas, guvernera)!

* Zbog čega je turska carevina na najvažnije položaje u državi postavljala ljude tuđe krvi?

– Iz više razloga, pragmatičnih i mudračkih. Tako je sticala poverenje porobljenih iliti osvojenih naroda pokazujući da je i njima omogućen uspeh (naravno, uz prelazak u islam). Time je i lakše pokrivala kontrolu nad teritorijama kojima je vladala: nije imala dovoljno svojih ljudi da valjano prekrije sav prostor ogromne carevine koja se širila na tri kontinenta. Prekršteni doglavnici najčešće su za sobom dovodili svoje sunarodnike-rođake i njih uvodili u islam i u vladajuću klasu. Tako su i oni sami pomagali u učvršćivanju osmanske vlasti. Motivi za to prisilno ili dobrovoljno prelaženje na drugu stranu među Srbima bili su različiti: od podrivačkih po Osmalije do koristoljubivih.

* Za vreme Sokolovićevog vezirovanja, Srbi u turskoj carevini bili su najbolji sultanovi ratnici. Kako to objašnjavate, imajući u vidu da su upravo Srbi bili najjači i najopasniji turski protivnici?

– Odgovor na ovo pitanje nije lak. Ono što je sigurno, to je da su se Srbi tog doba ipak pokazali kao dobri ratnici ma na kojoj strani borbe bili. Otud su Turci u njima i videli najveću korist. Zato su i razvili ozbiljnu strategiju njihovog pridobijanja. Te primere ja dajem u romanu. Načini su nekada grubi, a nekada izuzetno suptilni: od prisile, do ucene, mita i potkupljivanja do obostrane koristi. Vera (i današnja ideologija) bile su najtanje. Otud su Osmalije prećutno i islamizovanim Srbima dozvoljavali istovremeno tajno ostajanje u hrišćanskoj veri.

Poštovali su čak i Srbe – ljute neprijatelje. Recimo, posle osvajanja Beograda 1521. čak su pregovarali sa najhrabrijim, preživelim vojskovođama koji su im do juče bili sa druge strane zidina o prelasku u službu u osmansku vojsku. Mnoge vojskovođe su sa kompletnim jedinicama to i učinile. Mora se imati u vidu da je srpska nacija tog doba bila bez države i crkve, u materijalnom propadanju i da su se ljudi osećali raspolućeni između dva velika carstva – osmanskog i austro-ugarskog. Dakle, već su bili u nekoj vrsti lične i nacionalne šizoidnosti, pogotovo kada se ima u vidu da su ove velike sile to upravo i koristile veoma zdušno zloupotrebljavajući situaciju.

* Svoj ogromni autoritet i sredstva Sokolović je založio da se obnovi Pećka patrijaršija, a preko nje i Srpska pravoslavna crkva. Da li je to učinio zato što su turskom carstvu bili potrebni Srbi obe vere?

– Na primeru Pećke patrijaršije vidne su dve činjenice: Prva je da je Mehmed-pašina želja da pomogne Srbima u nečemu što je tada zamenjivalo nepostojeću državu bilo izuzetno važno. A drugo je pokazivalo koliko se osmanska vlast pametno ponašala odobravajući ovakav čin. Sve je učinjeno otvoreno i jasno. U romanu jedno poglavlje opisuje taj čin odobravanja obnavljanja srpske svetinje od strane sultana, a na Bajicinu molbu. Makarije Sokolović, prvi postavljeni patrijarh po obnavljanju patrijaršije bio je Bajicin brat (ne rođeni). Od tada, 1557. do 1586. četiri patrijarha zaredom bili su iz porodice Sokolovića!

* Koliko se kao tačna može uzeti tvrdnja da je Mehmed-paša Sokolović bio „Alahov hrišćanin i Hristov musliman“?

– Dobar primer je prethodni odgovor: Mehmed je polovinu svoje porodice preveo u islam i rasporedio njene članove (uključujući i sinove) na važna mesta u carstvu (sve do guvernera provincija i vezirskog veća). Drugu polovinu familije ostavio je u pravoslavlju na takođe važnim mestima po srpsku crkvu, veru i naciju. Sve to je činio bez hipokrizije, otvoreno i časno koliko su to okolnosti dozvoljavale.

* Da li je Sokolović najbolji primer za tezu da različiti narodi mogu da žive u jednom čoveku, i jedan čovek u različitim narodima? Može li se za Mehmed-pašu Sokolovića reći da je bio Srbin u Turčinu i Turčin u Srbinu? Da li on treba da zauzme mesto u galeriji srpskih vladara?

– Na sve vaše teze iz pitanja odgovaram sa „da“. Uostalom, iako sam se klonio da napišem roman sa tezom jer je to opasno u književnosti, ja jesam bio uveren da se sa tim dvojstvom moglo živeti. Otud bezbroj međusobno različitih primera dvojnog identiteta u drugoj polovini romana koji se bavi našim sadašnjim vremenom. Jedino ne mogu da tvrdim da Sokolovića treba staviti među srpske vladare. Ta teza je zanimljiva, ali u startu polemička. Možda bi valjalo organizovati razgovor stručnjaka na tu temu. Ja sam se na tu temu usudio samo jednom da se našalim rekavši kako ispada da su u osmansko doba Srbi posredno vladali na tri kontinenta.

VELIKA ODANOST SULTANIMA

– SOKOLOVIĆ nije bio naivan – kaže Bajac. – Čak je devet puta odlazio na hadžiluk ne bi li ekstremnim muslimanima koji su ga često napadali i optuživali za dvoličnost, pokazao kolika mu je vera. Ali, nekoliko puta je bukvalno spasao samog sultana Sulejmana Veličanstvenog od paranoje, depresije i propasti i carstva i njega lično. Takva vera se ne zaboravlja. Sva tri sulatana nad njim videli su u njemu savršenog službenika. Potom, umeo je da u važnim, surovim momentima sukoba unutar vladareve porodice (kada su se ubijala i sopstvena deca) odabere pravu stranu. A ponekad je uspeo i lično i direktno da porazi protivnike.

NEPRIJATELJI i SAVEZNICI

* Kako se dogodilo da najjača islamizacija bude obavljena baš među Srbima?

– Pojedinačno gledano, od svih nemuslimanskih poraženih nacija, Srbi su bili najbrojniji. Uz ove jasne cifre, Turci su Srbe i želeli za svoje saveznike upravo iz najvećeg poštovanja ali i bojazni da im stalno budu neprijatelji.

Izvor: Večernje novosti J. KESAR – D. BOGUTOVIĆ