Naučna studija koja je nedavno objavjena došla je do zaključka da su pisci iz SAD, bar kada je reč o emocijama, kilometrima ispred uštogljenih, stisnutih Britanaca.

Četvoro naučnika sa univerziteta u Bristolu, Stokholmu, Šefildu i Daramu svoja zapažanja skupilo je u studiju pod nazivom „Izražavanje emocija u knjigama 20. veka“.

Kvartet je proučavao broj „reči raspoloženja“ kojima se izražavaju snažna osećanja – bes, gađenje, strah, radost, tuga i iznenađenje – i poredio koliko se puta pojavljuju u četiri odsto knjiga objavljenih između 1900. i 2008.

Kako prenosi britanski „Indipendent“, studija je zahvatila okean knjiga i reči iz kojih su autori izdvojii nekoliko interesantnih generalizacija.

Visok ili nizak broj određenih „reči raspoloženja“ poput radosti ili tuge u 20. veku zavisio je i od toga da li su pisci radili u „srećnim“ ili „tužnim“ periodima.

Prošli vek za Britance počeo je prilično tužno, smrću kraljice Elizabete, potom je dostigao vrhunac dobrog raspoloženja 1920-ih zahvaljujući džezu, onda je 1940-ih ponovo pao u dubine očaja zbog rata i nemaštine, da bi 1960-ih zemlja povratila stabilnost.

Zanimljivo je da su od 1960-ih američke knjige „srećnije“ u poređenju sa britanskim. Reči koje odražavaju lični ego (nezavistan, individua, ja, lično) bukvalno su progalopirale kroz američke knjige dok su staroveremenska osećanja tipa „ujedinjeni stojimo“ nestala. Egomanija Amerike 1970-ih trajala je do kraja veka.

„Da li ste videli ovu studiju gospođo (Hilari) Mantel i gospodine (Ijan) Mekjuan? Batalite savršenu prozu i elegantne kadence i dajte nam malo emocija, ok?“, poručuje „Indipendent“.

Izvor: Blic Online/Tanjug