Hose Luis Idalgo rodio se u Santanderu 1919.  Pohađao je pet godina umjetničku akademiju u Valenciji. Slikar, crtač i rezbar. Ubio se 1947.  kad mu je izašla najbolja knjiga pjesma (Mrtvi) koja je pobudila veliko zanimanje javnosti. Njegove jednostavno građene strofe nose u sebi unutrašnju snagu, nepatvoreno ljudsko iskustvo i tragično osjećanje života. Njegove bunovne vizije pune su mraka i smrti.

Objavio je tri zbirke: Korijen (Raiz, 1944), životinje (Los animales, 1944), Mrtvi (Los muertos, 1947).

NE

Noć te uništava da bih te tražio
kao ludak, u tami, u snu, u smrti.
Moje srce izgara kao usamljena ptica.
Tvoja me odsutnost ruši, život se zatvorio.

Kakva samoća i mrak, kakav suv mesec na nebu,
kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima
pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca,
za tvoju neočekivanu odsutnost u noći koja raste.

Moje ruke te ne stežu i moje oči te ne poznaju.
Moje su reči uspravne tražeći te utaman.
Spokojna noć u meni, horizontalna i duga,
pružena kao reka sa samostalnim obalama.

Ali idem da te tražim, otimam te i čupam
iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje sećanje.
Tišina gradi tvoju neobjašnjivu istinu.
Svet se zatvorio. Sa mnom ostaješ.

ROĐENJE

Evo, noć je stigla za sve ljude:
sagibam čelo svoje na taj kamen,
u kojemu vekovi slepo prolaze
dok gore u visinama zvezde blistaju.
Među tvrdim hridinama podupiru me
materinske ruke zemlje.
Goli sam čovek. Danas sam se rodio,
kao prostrana svetlost, u njenoj kori.
Niti mrem niti sanjam. Otvaram oči
i šireći svoje istinske ruke
dotičem jezgru svoga ljudskog bića,
iskonski vetar koji me rodio.
A u čelu, u klisuri, njenom dozivanju
život se ruši i goreći očekuje
glas Boga koji nad svetom viče
i razbija se, trepereći, među zvezdama.