Ексклузивно:

Владимир Путник, уметнички директор Фестивала културе младих Србије у Књажевцу
Са познатим редитељем из Београда, ћаскали смо у бифеу Дома културе у граду на два Тимока, о Књажевцу, Фестивалу, позоришту у Србији, инспирацији, писању …

Ја радим овај Фестивал четири године, заредом, а било је и са некаквим прескоцима, зато што су биле неке друге летње обавезе, други фестивали. Последње четри године сам ту стални на неки начин уметнички директор Фестивала и редитељ сваке вечери – почиње причу наш саговорник Владимир Путник. – У зајечарском позоришту сам такође био у својству селектора неколико пута. Али оно што мe је највише привлачило када сам позивао ансамбле из Београда да дођу на Фестивал, то је Књажевац и околина. Описивао сам им, упоређивао сам са некаквим малим Паризом, који има мостове на реци или на рекама. То су два Тимока, јели. И углавном никад нисам изневерио оне које сам позивао, сви су делили то мишљење да је Књажевац леп, пун зеленила, да се лепо осећају и да увек пожеле да дођу поново. Био сам и ван Фестивала овде две или три сезоне. Напутовао сам се, али пошто ми је такво презиме морао сам да га оправдам. Ту сам режирао три представе са овдашњим грaдским амaтерским позориштем, са глумцима. То су биле прилично амбициозне, не знам ког су домета биле и какав је општи утисак, али смо добро радили, добро сарађивали. Дисциплиновано радили. Сећам се била је једна женска представа, Женски разговори, затим две озбиљне адаптације које су конкурисале за нека такмичења и добро пролазиле. Тако да сам три сезоне радио, путовао по зими. За аматерске фестивале у Кули, један зајечарски глумац Цвеја, Цвејић, мислим да је он сад у Београду, прешао је и води „Крсманац“. Он је радио представе са ученицима, домцима. И онда сам два три пута му био селектор за то али су се све одигравале у позоришту. Гледао сам и Зоранове дане у Зајечару. Требало је чак предлог неког текста да урадим, али тамо су увек некаква превирања. Уствари, ја се добро слажем са Лазићем, ми смо колеге, међутим, кад год дођем он је или у оставци или у неким превирањима. Тако да нисмо успели да запатимо неку сарадњу.

Шта мислите о Фестивалу у Књажевцу?Какве су перспективе?

На раскрсници је два пута или да се Република озбиљније позабави, притом мислим на доделу средстава да буде један од јачих фестивала или да се интернационализује као што је овде било вече фолклора било где смо видели учеснике из Русије, Пољске и свих бивших република ондашње Југославије. Тако да је било стварно интернационално, па можда је то једна могућност, један правац. да се интернационализује и то би било занимљиво. У сваком случају не сме се остати на овом нивоу. Мада сви кажу, утисак је да је уназад три сезоне ово најуспешнији Фестивал.

РЕДИТЕЉ СА ВАШОМ НОВИНАРКОМ

Значи, 47. је најбољи, у последње три године. Ви сте томе допринели?

Ја углавном радим отварање, јер то отварање даје печат после осталим догађањима и увек се највише вреднује отварање фестивала.

Када би Вас неко питао ко је Владимир Путник, шта бисте Ви рекли?

Неуморни путник, вечити истражитељ. Нарочито ми прија да се дружим са младима људима. Ово је фестивал младих и то ме невероватно подмлађује. Многи ми се исписници и колеге чуде одакле та енергија а ја и не осећам да је то нека посебна енергија, него ме једноставно тај дух и одржава. Та позитивна енергија је прелазна, заразна.

Како Ви видите позориште јуче, данас, сутра?

И оно има своје проблеме. Шаблонизује се. Када је било вече песника разговарао сам са колегом Цветковићем, он је позоришни редитељ и критичар на Другом програму Радио Београда, оно што је некад радио Пенчић Пољански, који је у пензији. Радио је радио критику али позоришну критику. Дао је неке опаске. Заједно смо се сложили да околне земље као што су Бугарска, Румунија имају виталније позориште него што је српско. То нас мало забрињава да је српско позориште ушло у шаблон и само понекад севне нека варница духа али то се опет угаси. Нема више ни алтернативних група што је некад било. Студентских алтернативних група које су давале печат позоришном животу и оне су се некако изгубиле у том мору материјалних проблема и недаћа.

Позориште је скупа играчка. Како ће се извући из ситуације у коју је запало?

Једино ако га огроман прилив младих кадрова…
Треба да знате да у Београду,Новом Саду па и у Звечану, то су најближе драмске школе, сваке године излази са приватним академијама којих има две или три, 150 нових глумаца који су просто жељни рада. Они ће сигурно захтевати, тражити и нудити своју енергију, тако да ће се из тог квантитета морати да роди некакав квалитет, јер не могу они као што је случај у Лос Анђелесу или не знам где, прати судове и чекати да их њихов менаџер позове и пронађе посао.

Ви сте у прилици да можете да помогнете?

Многи су од мојих завршили, имао сам многе драмске студије које сам водио и многи су завршили те школе. Углавном приватне, сада долазе и кажу, дај сад нешто да радимо. Као да ја могу да им дам некакав посао, што нажалост није случај али можемо да радимо ад хок алтернативне представе које у старту не доносе хонораре али бар имају утисак да се баве оним што су студирали. Код њих је нарочито важно да не стагнирају, да се баве уметношћу одмах после студија.

.Критика је нужно зло…

Избегавам критику кад год је могуће. Знам колико је то незахвалан посао. Ипак треба вредновати нечији напор, али и то је битан део позоришног живота, тако да критика мора да постоји, то је једно нужно зло.

Осим Фестивала на чему сада радите?

Сада правим ретроспективу народног глумовања, дакле један етно театар који би мого да буде занимљив и ван граница. Ја рачунам да то понудимо Европи, да од наших обичаја, ритуала, направимо једну представу која би била разумљива и странцима.

Да ли је тешко писати?

Јесте, тешко је. Тај моменат кад се нађете пред празним листом, то је један од најтежих креативних мука али задовољство када се нешто уради када се прође друга трећа рука је неупоредиво ни са којим познатим осећањем који има обичан смртник.

Снимио: Војислав Петковић