Razgovori s matorim pokvarenjakom
Izbor intervjua koje je Čarls Bukovski, jedan od najznačajnijih američkih pisaca 20. veka, dao od 1967. do 1990. godine predstavlja štivo samo za velike ljubitelje njegovog lika i dela. Ipak, oni će među koricama ove knjige naći malo toga što nisu mogli da pročitaju u njegovim romanima i zbirkama priča
„Često dobijam pisma: ‘Ti si tako sjeban, Bukovski, a još si živ. Rešio sam da se ne ubijem’. Ili: ‘Ti si takav kreten, čoveče, da mi daješ hrabrosti da živim’. (…) Izgleda da sam ih spasao. Biti kreten znači spasavati kretene. To su, vidite, moji čitaoci. Oni kupuju moje knjige – poraženi, poremećeni i prokleti – i ja sam na to ponosan.“ – Č. B.
Čarls Bukovski (1920-1994) je jedan od najzanimljivijih fenomena u novijoj svetskoj književnosti. Zanimljiviji kao pojava nego kao književnik, nikog ne ostavljaju ravnodušnim: ili ga obožavate ili vam se gadi!
Mada je već u svojim 20-im pokušavao da piše poeziju i prozu, brzo je odustao od spisateljske karijere i započeo alkoholičarsku. Ispostaviće se kasnije da su jedna i druga tesno povezane. Narednih deset godina klošarskog života, tokom kojih se seljakao po hotelima za beskućnike radeći razne fizičke poslove (i ne prestajući da pijanči!), postaće osnova buduće književne građe Čarlsa Bukovskog, a najčešći junak Henri Kinaski njegov literarni alter-ego.
Celokupno stvaralaštvo Bukovskog moglo bi se svesti na tri reči: ismevanje samog sebe. Pijanstva, žene (najčešće takođe pijane i lude), ponižavanja, otpadništvo – to su teme koje Bukovski obrađuje i u ovome se krije najveći problem knjige 14 intervjua, nedavno izašle iz štampe u izdanju beogradske kuće LOM, koja već nekoliko godina izdaje ediciju Izabrana dela Čarlsa Bukovskog.
Jednostavnost izraza kojoj je Bukovski težio u književnosti isključuje potrebu da u njegovim izjavama tražimo smernice za njeno tumačenje. Ono što je želeo da kaže Bukovski nije zaogrtao u metafore, već je to realistično, jasno i iskreno ispostavljao čitaocima. Činjenica da mu je najveći deo opusa autobiografskog karaktera čini izlišnim da podatke o njemu saznajemo iz intervjua.
Osim toga, knjiga vrlo brzo postaje monotona jer se nekoliko pitanja (pa samim tim i odgovora) ponavlja iz razgovora u razgovor. Tako stalno iznova čitamo da Bukovski piše samo noću i da vrlo malo prepravlja ono što je napisao, da voli klasičnu muziku, da je popularniji u Evropi nego u Americi, da pijanstvo smatra privremenim samoubistvom posle kojeg je samoubici dozvoljeno da se vrati u život, da se svakodnevno kladi na konjske trke itd.
To što su različiti novinari godinama ponavljali ista pitanja možemo pripisati činjenici da Bukovski u to vreme još nije bio poznat širokoj publici (celog veka je izdavao za malog izdavača Black Sparrow). Međutim, priređivač knjige nije imao takav problem.
Jedino pravo osveženje predstavlja 11. intervju Bukovski i film. Tek se u njemu (a stigli smo već do 133. strane) napuštaju već prežvakane teme i baca svetlo na Čarlsovo viđenje filmova koji su snimljeni po njegovim delima (Priče o običnom ludilu Marka Fererija i Barska mušica Barboa Šredera, za koji je Bukovski napisao scenario).
Knjiga 14 intervjua nikako ne treba da bude početna stanica u upoznavanju Čarlsa Bukovskog. Takođe, ko je čitao njegove knjige, ovde neće naći ništa novo. Ipak, ova kolekcija intervjua bi možda mogla da posluži kao prigodan sažetak Čarlsovog života i opusa. Njegovim najzagriženijim fanovima će verovatno, i pored svega, prijati još jedna nostalgična vožnja s matorim pokvarenjakom.
Izvor: Popboks Filip Rogović