Иранска редитељка о метаморфози човека у животињу у филму „Двоноги коњ“ и насиљу доминантном у

56. САНСЕБАСТИЈАНСКИ ФЕСТИВАЛ

Сан Себастијан – Међу бољим филмовима до сада виђеним у конкуренцији 56. Сансебастијанског фестивала, свакако спада психолошки сложен и насилан, поетски снимљен а садржајно узнемиравајући „Двоноги коњ“, нови филм иранске редитељке Самире Макхмалбаф („Јабука“, „Црна табла“, „У пет сати после подне“), прослављеног и награђиваног члана редитељске породице Мохсена Макхмалбафа и Марзијех Мешкини. Овај четврти филм по реду који потписује редитељски је зрелији и снажнији, али и тематски мрачнији од свих претходних.

Разлог је у томе што је „Двоноги коњ“ сурова, реалистичка прича о метаморфози човека у животињу, испричана из визуре обогављених авганистанских дечака кроз једноставну, свакодневну дечију игру доминације и превласти. Филм изазива бол и гађење, нуди суочавање са трагедијом, рањеним душама и насилношћу као обрасцем људског понашања. У разговору за „Политику“ Самира каже да гледалац треба да зна да „ово није холивудско насиље смишљено за његову забаву и зараду великог новца“.

Сценарио за филм написао је Ваш отац Мохсен. Како сте реаговали када сте га прочитали, јесте ли га сматрали бруталним, снажно метафоричним?

Некада сам била опчињена Дарвиновом теоријом, а одједном сам пред собом угледала „теорију двоногог коња“ и причу о томе како неко од човека постаје животиња. Била сам узнемирена, одбијала сам помисао да снимим тако узнемиравајући филм, а онда сам размислила и схватила да постати животиња не мора бити само последица односа између друштва и тоталитарног режима. Тако нешто постоји и у личним односима између два пријатеља, између колега, у брачном животу. Ма колико међусобни људски однос био здрав, догађа се да је један тај којег јашу, а други је јахач. Размишљала сам даље у том правцу, тако да је овај филм за мене као Павловљев рефлекс, нека врста „неопавловизма“, прича о савршеној животињи званој људско биће и њеном увежбавању.

Сложићете се, ово је и филм о насиљу – и физичком и психичком?

Такав утисак као резултат гледања филма само је једна од пресија изазвана осећајем да вас је неко стрпао у тесну кутију док сведочите човековом претварању у животињу. Метаморфоза је постепена, јер филм говори о насиљу и бруталности који су доминантни у људском понашању. Он је огледало у којем се рефлектује насилност савремене људске душе. Фројд је рекао да је цела историја људске цивилизације крхка попут танке коре леда на океану примитивизма и дивљаштва. И зато се при појави и најмањег рата, социјалне револуције или личног непријатељства, та танка кора леда одмах сломи, а океан примитивизма и дивљаштва нас преплави за трен. Гледајте само данашње вести.

Тачно, али „Двоноги коњ“ је пре свега филм о насиљу које производе деца и то она која су обогаљена у минским пољима што је само по себи већ тежак садржај. Од филма о деци очекује се поетичност?

Деца су нежна и поетична у литератури, али нажалост не и у реалности. Социолошка истраживања су још одавно доказала да уколико деца нису под контролом родитеља или старатеља, она могу бити веома опасна један за другог. А од два дечака у мом филму један је сирочић који живи у напуштеној канализационој цеви, а другог са патрљцима уместо ногу разнетих у минском пољу, у којем је изгубио и мајку, отац је напустио на дужи период, јер је отпутовао у Индију да тражи медицинску помоћ. Дакле, два дечака су сама, препуштена себи и један другом, у страху један од другог. Операција претварања људске душе једног од њих у животињу, не догађа се уз помоћ хирурга, већ из једноставне дечије игре. Један је коњ, други је јахач. И један и други су несвесни своје несреће, играју се онако како могу и знају, а из тога се рађа садомазохистички однос. Онај који је на власти тежи садизму, а онај који је потчињен има тенденцију да развије мазохизам. Према томе, уколико неко од „Двоногог коња“ очекује нежност и поетичност, губиће време у биоскопу. Међутим, онај ко у биоскоп дође да попут Херберта Маркузеа „чује болан плач једнодимензионалног људског бића или да слуша болан плач друштва које под пресијом моћника уместо људског постаје животињско“, тај је добродошао.

Зато гледалац после Вашег филма дуго има осећај „кнедле у грлу“?

Ово није филм о насиљу које се уобичајено користи у Холивуду ради што већег ужитка гледалаца и што бољих резултата на бокс офисима. Ово је филм које приказује и критикује насиље које изазива гађење и узнемирује гледаоца. Снимљен је са надом да ће се он, уколико и сам има насилничко понашање, после гледања „Двоногог коња“ оканити од тога.

Драгоценост Вашег филма су два дечака натуршчика, али и документаристичка филмска структура која Вам је послужила у сценама трке дечака са магарцима и трке коња са вуком?

То је стил овог филма. Суреални субјекат у реалном или документарном стилу како би све било уверљивије. Међутим, нека вас документарност не заварава, импровизација није било, све је било инсценирано и сваки детаљ унапред припремљен. Чак и сцене трке коња за вуком и трке „двоногог коња“ и магараца које сте поменули. Дечак Харон Ахад који игра „двоногог коња“, кога смо пронашли у северном Авганистану како чисти аутомобилска стакла, имао је припреме од 40 дана сталног трчања са постепено повећаваним оптерећењем, све док није постигао да трчи са теретом од 25 килограма колико је износила тежина маленог богаља којег у филму носи на леђима. Десетогодишњег Зију Мирзу Мохамада који је без ногу, пронашли смо како проси на улицама после дугог трагања у десетак авганистанских градова. Искуство ми је рекло да су просци веома добри глумци зато што умеју да изазову самилост и симпатије пролазника. И нисам погрешила, Зија је изврстан као мали „моћник“.

Зашто сте и овај филм снимили у Авганистану?

Зато што ми нису дозволили да снимам у Ирану, зато што се данашњи изглед Авганистана поклапа са духом сценарија, али и зато што пола Авганистана говори мојим језиком и делимо заједничке корене. Оваква прича о људима могла је да се снима на многим местима на свету, Авганистан је само једно од њих.

Нисте прекинули снимање чак ни када је на екипу бачена бомба и било повређено шесторо људи?

Имали смо дужи прекид и наставили смо тек када су нам то дозволиле трупе УН. Ту ручну гранату бацили су на нас они који не воле што моја породица снима филмове и који за то окривљују „несигурне услове у Авганистану“. Она је бачена право на камеру у тренутку снимања једне од најзначајнијих сцена са великим бројем статиста. Повређено је шесторо људи, међу њима и мој асистент и, нажалост, од последица рана, после неколико недеља, преминуо је и један од статиста. Било је ужасно, али нисмо желели да се предамо терористима одустајући од филма.

Чак ни под претњом бомбама?

Никада. Кроз моје филмове желим да умањим људску патњу. Верујем да су многе од њих дуг свести човечанства. Оно смо што мислимо, филм може да промени мисли и зато сам ја у њему.

Извор: Политика Дубравка Лакић