Dragan Kolundžija je rođen 1938. godine u selu Gornje Vodičevo, kod Novog Grada. Jugoslovensku i opštu književnost diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Radio je na Kolarčevom narodnom univerzitetu kao urednik Katedre za književnost i umetnost, a jedno vreme radio je i kao jugoslovenski nastavnik u našim osnovnim i srednjim dopunskim školama u Francuskoj. Zastupljen je u više antologija srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Pesme su mu prevođene na francuski , engleski, njemački, ruski, italijanski, mađarski, kineski, bugarski, poljski, češki, slovenački i albanski jezik.

Dobitnik je i više književnih nagrada, između ostalih, i nagrade Mladosti (1961), nagrade publike na Struškim večerima poezije (1966), Dvadesetsedmojulske nagrade bivše BiH (1987), dveju nagrada Branko Ćopić-iz Fondacije Branko Ćopić, Banjaluka (1990) i iz istoimene Zadužbine pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu (1993), Vukove nagrade (1996), i Plakete Disovog proleća, kao i nagrade Nek teku reke Umetničke kolonije slikara i pesnika Ada Huja iz Beograda za najbolju knjigu ljubavne poezije u 2000. godini.

DELA:

• Zatvorenik u ruži (1957)
• Čuvari svetlosti (1961)
• Zlato i roditelji (1965)
• Koja godina, koja zvezda (1969)
• Pogleđevo (1971)
• Orah (1973)
• Tamne vojske (1975)
• Lirika-izbor (1977)
• Ostavljeno svetlo (1977)
• Zvono za povratak (1978)
• Očevina (1979)
• Svežanj ključeva (1980)
• Godine koje proći neće-izabrane i nove rodoljubive pjesme (1982)
• Zaustavljene kapi (1982)
• Nesvanulice (1987)
• Plamom smo vezani-izbor (1988)
• Zaustavljen život-izbor rodoljubivih i porodičnih pjesama (1990)
• Kozara, opet (1993)
• Dnevnik zatvorenika u ruži (1995)
• Zatvorenik u ruži među svojima (1997)
• Dato u drhtanju-izabrane i nove ljubavne pjesme (1997)
• Pesme u vremenu-izabrane i nove pjesme o zemlji, ljubavi i prirodi (1999)
• Prozor otvoren na plavo (1999)
• Ničija kuća (2000)
• Vek u ratovima-knjiga posvećena slobodi i ljubavi (2002)

LETO

Zaspim pred kapijom leta. Juni dođe.

U bašti jabuke od zlata. Oko se moje

malo otvori. Nebo u korpi od granja.

San moj-konj bez uzde na proplanku krvi.

Siđem mu dole i dam mu žutu livadu.

Onda opet zaspim. Juli dođe. U šumi

senka okovana danom. Oko se moje veliko otvori.

Srna u cveću zapaljene borovine.

Ja malen. Skoro mrav. Zbunjen od igre

belog stada neba ćutim ispod žutog vrta sunca.

Avgust dođe. Moje malo i veliko oko otvoreno.

Konj koji živi negde u meni počinje da peva.

NOKTURNO

Zadrži ovo veče na kamenju pećina,

u kojem ćeš naći ukočeni osmeh ptica

i zakucaj na vrata šume-

javiće ti se srna koju do tada nisi poznavala.

Ukradi njene rascvetane rogove,

nad kojima stare zvezde dogorevaju

i čekaj moj povratak koji će trajati:

toliko tek da zavoliš osmeh,

toliko tek da otkriješ cvet,

toliko tek da se učiniš lepšom od proleća.

Zadrži ovo veče na svim drumovima

Što su se zgrčili u tami

I prođi kroz bleštavi kanal mesečine-

Prestaću da mrzim samoga sebe.

ŠTA DA RADIM U OVOJ NOĆI?

Šta da radim u ovoj noći belih višanja,

u ovoj noći nabujale mesečine, žutih rađanja,

šta da radim, prijatelju moj,

šta da radim u ovoj noći pod kvadratom lišća

i mrava?

Konji me odnose, o, beli korenu mojih godina,

mojih osamnaest listova sa drveta leta!

Košute me gaze, silovito o šumu udaraju-

O, sunce na zidu nacrtanog raja!

Leto me u vrt vatre baca, prijatelju moj,

leto me u vrt vatre baca i majka me ne posećuje,

jer zna da sam pesnik i luđak.

Zaklaću se, o, vi beli mornari sna,

Zaklaću se nožem palog mi Lazara i Kosova!

Nosi me, prijatelju moj,

nosi me na rukama sećanja

kurjaku u planinu,

ratniku u zemlju.

Nosi me do okovanih konja i Cigana,

prijatelju moj.

BIO SAM…

Ako si nekada bio na ulazu u raj

koji se može sagledati malim okom ptice,

mogao si me videti-

bio sam sunce sklopljeno kapcima očiju.

Ako si nekada bio oblak

koji se u dvadeset časova preobrazi u čoveka,

mogao si me videti-

bio sam gušter koji se često zavlači u meso stene.

Ako si nekada bio riba

koja se kupa u grlu vode,

mogao si me videti-

bio sam zvezda priljubljena uz dva neba.

uz nebo koje nestaje odjekom vazduha

i uz nebo koje se topi pod pločom vode.

STRAH

Strah me je da se obrem.

Strah me je da se zagledam u jednu tačku.

Strah me je u sunce da pogledam.

Ne znam u kom to delu tela sam vreme.

Mala kolevko kostiju, očevom rukom u grob spuštena,

poslednja zvezda neba i moje krvi lik ti je ponela,

veran tvom svetu raja i pakla, i tebi samoj,

pod zemljom, između dve čvrsto spojene ploče smrti.

Mala kolevko-prva rano moje razgolićene majke,