Otvorena polemika o ženskim titulama u srpskom jeziku

Dragana Mršević Radović, Miroslav Nikolić, Svenka Savić, Bogdan Terzić

Osobu ženskog pola koja predaje u školi zovemo učiteljica ili profesorka/profesorica, kada leči ona je doktorka/doktorica, ali šta ako zastupa ljude u sudskim procesima? Je li onda advokat, advokatica, akvokatkinja, zastupnik ili zastupnica? Kako tek nazvati ženu borca – borkinja?

Na koji način uskladiti srpski jezik sa Deklaracijom o ljudskim pravima (1948), pitanje je kojim su se pozabavile Svenka Savić, Marijana Čanak, Veronika Mitro i Gordana Štasni u knjizi „Rod i jezik“. Ova publikacija upravo se pojavila u izdanju „Ženskih studija i istraživanja“ i „Futura publikacije“ (projekat je podržala Fondacija „Fridrih Ebert“), a već je izazvala polemike i kritike. S obzirom na to da jezička kultura u Srbiji decenijama nije na zavidnom nivou o rodnoj ravnopravnosti do sada se nije detaljnije raspravljalo.

– Publikacija sumira dosadašnja iskustva, ukazuje na moguće pravce normiranja rodno osetljivog jezika i poziva na dijalog kako lingviste, tako i celokupno društvo. U Srbiji se tek formira navika da razmišljamo o jeziku u kontekstu ljudskih prava – kaže prof. dr Svenka Savić.

Zvanja i zanimanja u zdravstvu, prosveti, sportu, muzici su odavno i ženska (doktorka, učiteljica, flautistkinja, pijanistkinja, teniserka, sportistkinja), ali ima oblasti u kojima, npr. nisu definisana akademska zvanja, recimo (docentkinja, prodekanka…).

– Naš jezik je arhaičan i neravnopravnosti ne možemo u potpunosti otkloniti, ali smo, što se tiče ravnopravnosti polova dosta odmakli – tvrdi prof. dr Miroslav Nikolić.

On se, kao i većina lingvista, zalaže za to da se koriste reči za ženska zanimanja koje već postoje, kao i one koje se mogu napraviti po uobičajenim modelima srpskog jezika. Ipak, ni najplemenitiji ciljevi kao što je ravnopravnost ne mogu biti opravdanje da se silom menja jezik, upozorava naš sagovornik, reč mora biti prihvaćena spontano, ne može se narediti njena upotreba. Da li je neka forma ženskog roda za zanimanja i titule lepo ili dobro skovana može nam reći jedino naša intuicija. Osnovno pravilo je da reč ne para ni uši, ni misao, ni mozak, ni znanje, objašnjava prof. dr Dragana Mršević.

– Neke stvari nama lingvistima mogu biti nepravilne, ali prihvatljive jer su potrebne jeziku. Potreba najbolje rešava jezičke nedoumice.

Kada imamo dilemu da li nešto dobro zvuči bolje je da izbegnemo građenje reči, savetuje profesorka Mršević: kustoskinje, kustosice, psihopatice, vojne pitomkinje ili pitomice, nisu dobra rešenja.

– Reč „pitomice“ u srpskom postoji, ali nema veze sa vojskom. Pitomice su pre Drugog svetskog rata bile devojke koje su dobijale stipendiju.

Naročito treba voditi računa kod opisnog imenovanja ženskih zanimanja.

– Nije dobro ni rešenje zameniti telekomunikatorka sa osoba zadužena za telekomunikaciju. To me podseća na birokratski jezik iz doba komunizma, kojeg smo se jedva otarasili – upozorava prof. Dragana Mršević i kaže: – Ja nisam osoba za držanje časova, već profesorka.

Pitanje za diskusiju je i da li izbegavamo neravnopravnost kada kažemo „matematičari“.

– Načelno je pitanje da li reč matematičari isključuje osobe ženskog pola? Ja mislim da ne. Reč je upotrebljena za nekonkretne, neodređene osobe i ne znam zašto bi žena bila isključena iz toga. Slično je kada se upotrebljava reč čovek u značenju ljudsko biće. Kada kažemo „čovek je za to i to sposoban“ svi znamo da je u pitanju ljudsko biće. Tako se kaže i žena borac – borac u najopštijem smislu – tvrdi Dragana Mršević.

Neki lingvisti ipak smatraju da se treba držati tradicije prema kojoj se na dokumentima, diplomama, uverenjima, potvrdama, zvanja daju isključivo u muškom rodu.

– Nećemo za doktora filoloških nauka reći doktorka filoloških nauka. Pitao sam doktorke sa Medicinskog fakulteta jesu li one patološkinje ili patolozi, gastroenterohepatolog ili gastroenterohepatološkinja. „Bože, odakle vam to!“, rekle su mi. Sreo sam moju nekadašnju studentkinju, sada prvakinju Beogradske opere Jasminu Trumbetaš, koja, dakle, ima i jezičko obrazovanje, i pitao je da li je ona sopranistkinja ili sopranistica. „Ju, otkud vam to!“ bila je i njena reakcija – kaže prof. dr Bogdan Terzić.

Evropska zajednica zahteva da žena bude vidljiva u aktima i zakonima. Svi jezici naprednih društvenih sredina zahvaćeni su ovim procesom. Pošto se kod nas broj profesija mnogo povećao imamo probleme u njihovom imenovanju, ističe dr Stana Ristić, recenzent knjige „Rod i jezik“.

Sekretarka protiv sekretarice

– Primećujem da je od skoro u upotrebu ušla reč sekretarka (državna ili pokrajinska) i ne bih imao ništa protiv nje da ne postoji reč sekretarica. Neki kažu da ne znače isto ili da je sekretarica nižeg ranga. Po tom principu bismo mogli da tražimo da se predsednik države zove drukčije jer imamo i predsednika kućnog saveta. Moram priznati da sam razočaran tolikom učestalošću sufiksa – ka, koji je potisnuo tipičan štokavski, srpski sufiks – ica (profesorka/profesorica) – kaže prof. dr Miroslav Nikolić.

Rečnici i praksa

Nazivi za zanimanja i titule žena u srpskom jeziku još uvek nisu normirama, ali ih se obilje nalazi u Rečniku SANU i Matice srpske. Međutim, nekih naziva za ženska zanimanja – danas sasvim uobičajenih u stručnoj literaturi i medijima – nema u rečnicima.

Primeri iz rečnika

– aktivistkinja
– ambasadorka
– astronomka
– avijatičarka
– bravarka/bravarica
– čelistkinja
– ekonomistkinja
– genetičarka
– gnjuračica
– intelektualka
– poslanica
– vozačica

Primeri iz prakse
– atašeica
– biološkinja
– dirigentkinja
– docentkinja
– ekspertkinja
– električarka
– forenzičarka
– geometarka
– gineloškinja
– hiruškinja

– kancelarka

– pedijatarka

Izvor: Blic Online Manuela Graf | Foto:J.Vučetić