Smrt Sergeja Sergejeviča Prokofjeva prošla je sasvim nezapaženo u njegovom Sovjetskom Savezu, jer se nesrećno zalomilo da je istog tog 5. marta 1953. preminuo i neprikosnoveni vladar SSSR Josif Visarionovič Džugašvili Staljin. Sve cveće u Moskvi pokupovali su tog dana „Staljinovi ožalošćeni“, a svega nekoliko najbližih prijatelja odvažilo se da se pojavi na sahrani Prokofjeva koji je tako na večni počinak ispraćen u senci, tiho i bez cveća.
Međutim, ostavština muzičara rođenog 23. aprila, pre tačno 125 godina, obezbedila mu je vrlo zapaženo mesto u istoriji, kao jednom od najvećih kompozitora proteklog veka.
Nešto manje od stotinu i pedeset dela, među njima nemali broj onih koji nose prefiks „remek“, postavilo je Prokofjeva na pijedestal kao osvedočenog majstora kompozicije i jednog od najoriginalnijih muzičkih stvaralaca stoleća za nama. Uspešno je spojio rusko nasleđe i moderan muzički izraz, stvarajući remek-dela koja predstavljaju sintezu dubokih doživljaja i najuzvišenije lepote.
Mali Sergej Sergejevič muzici se učio od svoje majke. Prvu kompoziciju za klavir napisao je kada mu je bilo samo pet godina, prvu operu sa devet godina, a jedanaestogodišnji Prokofjev bio je već vrsni kompozitor.
Godine 1904. počeo je studije na Sanktpeterburškom konzervatorijumu gde je studirao klavir, kompoziciju i instrumentaciju kod Nikolaja Rimskog-Korsakova. Inovativan pristup komponovanju donosi mu pozitivne kritike već za dela koja je stvarao tokom studija. Od 1913. do 1915. godine, Prokofjev putuje po Francuskoj, Engleskoj, Italiji i Švajcarskoj, te kroz Sibir do Japana i SAD.
Posle izbijanja Oktobarske revolucije u Rusiji, seli se za San Francisko, a nekoliko godina kasnije odlazi u Pariz pa u Nemačku. U Americi nastaje opera „Zaljubljen u tri narandže“ koja se premijerno izvodi 1921, a u istom „emigrantskom“ periodu nastaju i „Vatreni anđeo“, baleti „Bludni sin“, „Na Dnjepru“, druga, treća i četvrta simfonija, ali i najpoznatiji njegov balet „Romeo i Julija“. Sarađivao je sa Ruskim baletom u Parizu, nastupao kao pijanista po celoj Evropi, a sredinom tridesetih vraća se sa porodicom u otadžbinu.
Povratak umetnika u represivnu zemlju pod vođstvom Staljina izazvao je mnogobrojne spekulacije, dok je sam Prokofjev dosledno tvrdio da nigde nije inspirisan za stvaralaštvo kao u svom Sovjetskom Savezu.
Njegova opera u pet činova „Semjon Kotko“, nastala krajem tridesetih, prva je imala sovjetsku temu, vojnika Crvene armije kao heroja.
Tokom Drugog svetskog rata sarađivao je sa Sergejem Ejzenštajnom na filmovima „Aleksandar Nevski“ i „Ivan Grozni“. Tada je nastalo i jedno od njegovih najboljih dela, Šesta simfonija. Kompozitor je evakuisan iz Moskve 1941, napušta suprugu i decu, i rat provodi na Kavkazu, gde stupa u vezu sa spisateljicom Mirom Mendelson. Sa njom je sarađivao na operi „Rat i mir“, zasnovanoj na kapitalnom Tolstojevom delu.
Svoje interesovanje za istorijske elemente, stare igre, i tradicionalne muzičke forme spajao je sa sklonošću inovativnim harmonijama, stvarao je neponovljive kombinacije lirskih i melanholičnih momenata sa snažnim i ekspresivnim melodijama. Prepoznatljivi humor i ironija, neretko groteska, bojili su njegova dela jedinstvene lepote.
Njegov „ruski period“ uključuje dela nastala pre privremene emigracije, muziku koja, iako je u jakom kontrastu sa onom kasnog romantizma, nije sasvim nova. I pored toga, neka dela iz ovoga perioda, poput „Skitske svite“, izazvala su skandal. „Strani period“ počinje 1918, i još je moderniji, obeležen skoncentrisanim zvukovima i divljim muzičkim epizodama, pa opet, ni ova muzika nije moderna i eksperimentalna u onoj meri u kojoj je to muzika nekih njegovih savremenika.
Do odlučujuće promene njegovog stila došlo je sa povratkom u Sovjetski Savez, a muzika „sovjetskog perioda“, čvršće ukorenjena u tradicije ruske narodne muzike, postala je razumljivija i popularnija. Docnije, Prokofjev je još više uprošćavao svoj stil, a njegova poslednja dela karakterišu lirske tendencije, tiha ravnodušnost i gotovo romantičarsko raspoloženje.
Izvor:RTV/ Novosti/Ilustracija: Wikipedia