Kad čitam bilo koji scenario, ne razmišljam o ulozi, već o celokupnom scenariju, te treba da me zainteresuje tekst, ta unutrašnja drama, a tada mi i nije važno šta igram! – kaže na početku ragovora za naš list proslavljeni glumac Branislav Lečić, koji je već svojom ranom ulogom delinkventa u filmu „Specijalno vaspitanje“ Gorana Markovića postavio parametre za svako dalje tumačenje ćudljivih i graničnih osoba. Kao impresivna pojava ovdašnjeg glumišta, Lečić je podjednako umeo da iznese i dendija, i zaluđenika, i sociopatu, ili komičnog vlastodršca, za šta je višestruko nagrađivan, pre svega u pozorištu. Pored osnovnog poziva, bio je i ministar kulture u vladi pokojnog dr Zorana Đinđića, glasnogovornik tzv. plišane revolucije, aktivno je učestvovao u „prvoj demokratskoj vladi“, a nakon izdvajanja Čedomira Jovanovića iz DS-a postaje jedan od osnivača LDP-a. Jedan je i od osnivača pokreta „Moja Srbija“, no ipak ovih dana ćemo ga opet pamtiti kao glumca, i to zbog fantastične uloge u najsvežijem ostvarenju srpske kinematografije „Sveti Georgije ubiva aždahu“.
– Biram stvari koje radim i treba nešto da me motiviše. Nije sve u tome da se prihvati ponuđeni scenario, već i da taj materijal ima i kvalitet. Mora postojati neka hemija između mene i reditelja i scenariste koji mi nude uloge. U fazi sam: animirajte me, pokrenite me, onda ću i raditi, jer nemam ja više potrebu da radim sa svima – priča glumac koji je u „Svetom Georgiju“ samouvereno izneo ulogu kapetana Tasića, koja je obeležila čitav film, iako je njena sekvenca tek u poslednjim kadrovima.
Nakon premijere ste izjavili da tu ulogu nosite u krvi od detinjstva?
– „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Dušana Kovačevića predstavlja pre svega zanimljivu priču, jedan istorijski aspekt iz Prvog svetskog rata. Ta priča je dosta živa i aktuelna bez obzira na to što se bavi prošlošću i nije je bilo lako napraviti, jer skup je to bio projekat, i obiman. U svakom slučaju, lik kapetana Tasića ja zaista negde nosim kroz zapis u genetskom kodu. On se pojavljuje na samom kraju filma, kad i počinje rat. Ta uloga mi je zaista bila izazov, jer sam iz tog kraja. Moje rodno mesto je Šabac. Cer je u blizini, gde je i bila Cerska bitka, a tu je i Drina, gde se sve i dešavalo, bar u prvom delu rata. S drugarima sam se u detinjstvu igrao po njivama i nalazili smo oružje, puške, neispaljenu municiju. Dobro se sećam tog perioda, budući da je moj deda pravio spomenik cerskim junacima koji i dan-danas stoji na Tekerešu. Emotivno sam vezan za tu ulogu, to nije uloga koja je specijalno razrađena i velika, ali daje pečat celoj priči. Uradio sam je u jednom dahu, toliko mi je bliska i toliko je nosim u krvi, tako da to nije bio nikakav problem, mislim da se to i vidi u filmu.
„Sveti Georgije“ izazvao je niz političkih reakcija, a Srpska napredna stranka je kompletnu ekipu filma optužila da je kinematografski falsifikovala istoriju. Kakav je vaš komentar?
– Nije se pisac bavio istorijskim činjenicama Prvog svetskog rata, već ljubavnim trouglom, a i problematikom slanja bogalja u rat, tako da se režiser nije držao preciznih činjenica o Prvom svetskom ratu, što je pravo umetnika. Ne vidim problem s filmom „Sveti Georgije ubiva aždahu“, jer je tekst napisan još za vreme stare Jugoslavije i izvođen je u pozorištima širom tadašnje zemlje. Predstavu sam režirao i postavio i u Grčkoj i niko se nije bunio. Izjava Srpske napredne stranke o iskrivljenoj slici istorije pre svega je prikupljanje političkih bodova i glumljenje velikih patriota.
Niste više aktivni u pozorištu kao ranije. Zbog čega?
– Istina je da imam tek dvanaest naslova koje sam igrao u pozorištu, ali nisam ni hteo više, jer je zasad to dobra mera za mene u ovom trenutku. Praktično, sve sam sveo na pet predstava u poslednje vreme, ali igraću i na Sterijinom pozorju u „Pijanoj noći“.
S ove distance glumačkog iskustva i broja uloga, šta biste voleli da uradite a da još niste, bilo u pozorištu ili na filmu?
– Da budem iskren, voleo bih da nešto od Dostojevskog postavim na sceni, i to kao reditelj. Voleo bih da odigram nešto od Šekspirovih likova i voleo bih da napravim film o Zoranu Đinđiću. To su sve stvari koje zahtevaju zaustavljanje moje sadašnje kolotečine najmanje šest meseci da bih to mogao uraditi, ali imam takvih planova.
Kako danas vidite svoj politički angažman. Kajete li se zbog nečega?
– Ne kajem se, a gluma i politika su u neku ruku međusobno sličan posao. Ne bih se počeo baviti politikom da se ona nije počela baviti mnome. Kad je loša politika umešala prste u moj život, onda sam morao da je popravljam, ne samo ja nego svi građani. I dalje treba biti aktuelan politički, jer ova zemlja ide prema društvima demokratsko uređenih zemalja, ali za to treba još puno truda. Moja politička aktivnost je na stendbaju. Posmatram, više sam okrenut prema unutrašnjosti i decentralizaciji. Mnogo me interesuje ekologija – od prestanka pušenja do čišćenja đubreta, koje je po Srbiji rasprostranjeno na sve strane.
Mediji su puno pisali o vašem privatnom životu, te razvodu sa suprugom Ivanom.
– Imao sam 13 godina fenomenalnog braka i duboko sam zahvalan Gospodu što mi je podario tu sreću i divnu decu. Nemam ružne emocije ni prema supruzi niti prema našoj bivšoj vezi. I, posle svega, bez ljubavi bih se osećao kao šuplja kost. Umem da volim i imam potrebu da budem voljen. To se ne može zabraniti i ne treba očekivati da čovek odustane od ljubavi ni kad ima 70 godina.
Aktivan na Fejsbuku!
– Fejsbuk ne posećujem koliko bih želeo. To je dobra stvar, jer tu ljudi mogu komunicirati a da to ne bude formalno. On je demokratski medij koji otvara prostor nove vrste komunikacije. Imam ekipu koja mi pomaže da odgovorim na sva postavljena pitanja, jer ona sve to sabira. Da sve sâm radim, to bi značilo da moram provesti dosta vremena za računarom, a osoba kao ja, sa svim svojim obavezama, ima malo vremena – kaže Lečić.
Izvor: Građanski list J.M. Foto: N. Karlić