Manifest za poneti
Photo: 4.bp.blogspot.com
Na novogodišnjem Pesničenju, održanom 25. decembra u bioskopu Rex, pročitan je pesnički manifest koji objašnjava zašto su publici podeljene nalepnice sa odštampanim pesmama i šta sa njima treba da rade
U četvrtak, 23. decembra 2010. godine, izdata je i 40-milionita zbirka poezije i s tim smo završili. Poeziji ne treba više ISBN brojeva i mesta u arhivi Narodne biblioteke, ne trebaju joj ni profesori da je prežvakavaju ni pesnici da trube o njoj. Poeziji treba neko da je čita. A ljudi? Ljudi čekaju, sami ili u redovima, na stanicama, u bankama i sudovima, na rubu svojih živaca, u soliterima i bolnicama. Čekaju autobus, zeleno na semaforu i da ovo dvoje više izađu iz wc-a, čekaju prijatelje koji uvek kasne i one koji kasne baš sada, čekaju da im se desi nešto lepo, čekaju ručak, čekaju petak, čekaju jer ne znaju šta bi drugo radili. I dok ljudi čekaju, poezija napada.
Sa bandera i zidova, u vozovima i na ulicama, kurvinski podmetnuta u jelovniku restorana ili na dugačkom semaforu, zalepljena u wc-u suda ili gurnuta u ruke prolaznika kao flajer za školu stranih jezika, ostavljena na stolici čekaonice ili ispisana sprejom na zidu opštine. Poezija dolazi iako je niko ne čeka, odnosno baš zato, udara u trenucima nepažnje, u onih par minuta dana koji nisu isplanirani jer nikad ne znaš da li će lift doći odmah ili za dva minuta, hvata te nespremnog, sa spuštenim pantalonama u wc-u noćnog kluba, na pola zalogaja zagorele pice dok čekaš prvi jutarnji, dok lutaš gradom više ništa ne očekujući. I baš zato dobijaš. Nekome će to biti prva pesma koju je pročitao posle osnovne škole, nekome možda poslednje što će pročitati u životu, nekog će, suludim asocijativnim tokom, nagnati da konačno promeni posao, neko će kupiti luk umesto šargarepe po koju je pošao, a većinu neće ni dotaći. I to je ok, nije radilo ni dok je čamilo u knjizi, ne radi ni na banderi, pa šta.
Poezija izlazi iz prašnjavih podruma brižnih vlasnika antikvarnica i zaboravljenih svezaka gradskih depresivaca na milost i nemilost uličnim lektorima, kritičarima i drugim barabama s markerom u džepu. Više ljudi će pročitati tvoju pesmu u Kotežu, na pretposlednjoj stanici četrdesettrojke, nego u antologiji najboljih mladih pesnika. Izdati zbirku poezije danas je izdaja poezije. Nemoj imati iluziju da ćeš kroz svoju poeziju postići besmrtnost. Nije tvoj dželat vreme nego radnik gradske čistoće. Ali možeš zajebati vreme, sabotirajući agoniju čekanja, budeći u prolazniku potajnu nadu da autobus koji pristiže na stanicu nije onaj koji on čeka jer mu je ostalo još par redova pesme, a sigurno će se naći i onaj koji će dozvoliti sebi da živi, propustivši zeleno na semaforu kako bi još jednom pročitao dobar stih.
Neko će ganut tvojim rečima i sam, po prvi put, napisati pesmu, drugi će to isto uraditi jer mu je očigledno da može bolje. Ostavi svoje misli na papirićima po javnim mestima, ne nužno jer one to zavređuje već što da ne. Tvoje su misli iskrenije i znače više od svih našminkanih manekenki sa raznih bilborda i svetlećih reklama koje ti se smeju dok poručuju „kupi!“ – kafu, izbeljivač, svoje ropstvo u večnoj tranziciji. Izbaci iz sebe sve što ti je na umu. Ne menjaj svet, ne bavi se politikom, izjavi ljubav, lamentiraj nad detinjstvom, pohvali život, ulepšaj lift, ulepšaj dan. Budi što nikad nisi. Budi gde nikad nisi. Oslobodi poeziju sopstvene potrebe da se dopadneš: Ne potpisuj pesme. Ne okreći se da vidiš da li neko čita i kako reaguje. Prepusti svoje reči nekom drugom životu i samo naslućuj kakav je on. Sve će pisati na stanici.
Izvor: e-Novine Milan Aleksić i Marko Aksentijević