A NEREČ REČE
-Branku Miljkoviću

Šume bez ptica, more bez vode, pesma bez reči….
Orfejsko podzemlje…

I shvatiše, sužnji da je
POREKLO NADE i straha
IZ OPEVANE OPASNOSTI
Opsesivnih motiva
Koji će sačinjavati isti krug:

SADA NAŠE PESME TRAŽE NAŠE GLAVE
Putuju po ponorima, dubinama haosa i mraka
Uhode nas do praznine, bacaju na pesnicu sudbine
Isceđujući bleštavost vatri o koju su se ogrejale…

Zatim zalutaše kroz sebe,
Najpre se uhvatiše za reč –
Tražile su prejaku,
Njome obaviše
Pesnikov vrat
Pripremile mu omču…

Vešale za njih
Obesile zbog njih…

UBILI ČOVEKA –
PREŽIVELI (SU) I PESNIK I REČ
Ili si vatra ili ništa!

(A nereč reče:
PRAVA REČ SE JOŠ RODILA NIJE!)

BRANKOVA VATRA

Gori opet praznina
„uzalud učene vatre“,
odricanje od dela
PLAMEN NANOVO PEVA
Hladan, topao, vreo,
neugasiv vreba svoju bit,
treperi suštinom:
„PESMA MORA DA KAŽE:
POSTOJIM“…
… zvučna, zvezdana, jaka
granitna, revoltna
ispisuje vatreni krug
iako si se njenih stihova
na kratko vreme oslobodio…
Kažeš:“ I AJNŠTAJN SE MOŽE PREPEVATI“,
može i praznina –
nju si pesmom sagoreo.