S.A.R.S.

(PGP RTS)

Debitantski album autora pesme koja je zaludela zemlju i region, radio, You Tube, mobilne telefone

Da sam dobio dinar za svaki mejl, SMS i Skype poruku u kojima su mi poznanici sa oduševljenjem slali linkove za YouTube inkarnaciju pesme Buđav lebac tokom poslednjih šest meseci, sada bih i ja bio zvezda nekog dokumentarca o tajkunima. Retko se u Srbiji pojavi pesma koja tako ubedljivo poruši sve žanrovske, (sub)kulturne, klasne i uzrasne granice i postane hit u apsolutnom smislu.

Još ređe je u pitanju nešto što dolazi direktno s margine, bez plana, programa i agende, menadžera, stiliste, dizajnera i aranžera. Buđav lebac je istinski primer hit-pesme koja dolazi niotkuda i pokorava mase. Na kraju krajeva, i čitaoci Popboksa su je izglasali za pesmu godine.

„Šta raditi posle pira?“ pitanje je koje dobija na aktuelnosti kada bend, suočen sa ovako neočekivanim i totalnim uspehom, treba taj uspeh da isprati snimanjem albuma. Treba, na kraju krajeva, unovčiti ogromnu količinu kredita kod masa koju je isposlovao uspešan hit-singl. Tu S.A.R.S. upada u probleme, a i mi, slušaoci, s njima.

Problem je sadržan već u samom zametku uspeha ovog benda: voleo bih da mogu da kažem da je Buđav lebac postao univerzalni hit zato što je uhvatio nekakav zeitgeist Srbije i Balkana, zato što je uspeo da sažme misli i emocije zajedničke ogromnom broju ljudi, ali… baš i nije. Ova pesma je jedna šarmantna dosetka, no ipak samo dosetka. Njen vedri, humoristički ton je nemoguće ignorisati, ali nedostatak nekog dubljeg značenja koje bi otišlo korak dalje od prostog eklekticizma takođe je nemoguće ignorisati kada se i čitav album može opisati samo kao „prost eklekticizam“.

Trud se, ipak, vidi na svakom koraku. Album je producirao Skaj Vikler, do nozdrva je natrpan gostima i studijskim muzičarima, i predstavlja solidno aranžiranu šetnju kroz muzičke žanrove, od regea, preko hard roka i narodne i zabavne muzike, do hip hopa i bluza. No, zrelost forme koja se ovde čuje u neobičnoj je opoziciji sa nezrelošću sržne ideje benda.

Sakupljeni sa svih mogućih strana, s različitim muzičkim biografijama, članovi S.A.R.S.-a kao jedinu ambiciju izgleda imaju želju da prave dobar, za što više ljudi slušljiv mejnstrim zvuk.

I to i nije greh, kao što ni najveći muzički snobovi (u koje svakako spadam) neće tvrditi da je proizvođenje hitova ili oslanjanje na humor u muzici nedopustiva strategija. No, S.A.R.S. je ploča koja mejnstrim, izgleda, shvata kao sinonim za ispraznost, profesionalnu ali beživotnu igrariju stereotipima iz različitih žanrova, bez tenzije između različitih filozofija kojih se dotiču tek formalno.

Ova ploča baš ništa ne pokušava da kaže; pesme su samo eksperimenti u spajanju različitih ideja (ska matrica i pevanje koje omažira Zdravka Čolića; harmonika, bluz i hevi metal…) bez ikakvog vidljivog pokušaja da se iskoristi potencijalna energija krivog srastanja koja iz ovog spajanja može da iskoči.

Ili jednostavnije: kada mi se bude slušao Zdravko Čolić (Ratujemo ti i ja) ili Atomsko Sklonište (Ibro) ili John Mayal (Rakija), slušaću originale a ne njihove umereno duhovite pastiše.

Ovo je dodatni problem: ako vam S.A.R.S. nisu smešni – a puno ime benda, Sveže Amputirana Ruka Satrijanija, dobar je indikator nivoa humora koji je ovde u ponudi – ostaje vrlo malo muzičkih razloga da slušate ovu ploču. Takođe, roditelji koji budu, vođeni uspehom Buđavog leba, kupovali ovaj disk svojoj deci doživeće neprijatna iznenađenja u pesmama Đuričko i Zubarka, no njihova vulgarnost, avaj, nije isto što i oštrina.

U nekoliko momenata S.A.R.S. kao da se malo više trudio: Budim se je makar formalno interesantnija zbog skoka od omaža Šabanu Bajramoviću do omaža Skaj Vikleru (koji izvodi sam Skaj Vikler…), dok je Sindrom lidera male stranke skoro agresivno drugačija pesma, ne zato što je u pitanju skoro čist hip hop, niti zato što govori nešto previše originalno i lično, već zato što muzički prevazilazi prosto mehaničko spajanje žanrova i barem otvoreno pokušava nešto da kaže.

Dakle, relativno sirotinjski. Šarmanto, da. Eklektično, da. Ali u krajnjoj analizi ovo je tanak sloj prost(ačk)og humora i jeftinijeg formalnog eksperimentisanja razmazan preko debelog komada ničega.

Kilavi, neinspirativni drum’n’bass remiks Buđavog leba u izvođenju DJ Rahmaneeja koji zatvara album je dobar sažetak i snage i slabosti ove ploče.

Izvor: Popboks Uroš Smiljanić