Živko Nikolić, rođen u Koprivnici (Zaječar), 13.11.1958. godine, učesnik mnogih poetskih manifestacija, za svoj književni rad dobio je više nagrada i priznanja. Zastupljen u skoro svim književnim listovima časopisima. Lider Književnog društva „Sveti Sava “ iz Beograda. Njegova dela su prevođena na više stranih jezika.

Objavio je sledeće poetske knjige: Približavanje 1982), Beli vid (1986), Neobični dani (1987), Buđenje u predvečerje (1989), Istočne zone (1992), Vajanje pene (1994), Početak leta (1994), Ispod praha (1997), Prah i nada (2000), Pokretne vatre (2002), Nevidljiva boja (2004), Severnjača (2005), Glineno ogledalo (2005), Izvor na kamenu (2007) – (Nagrada „Rade Tomić“). Živi i radi u Beogradu.

Vanvremenski fon i arhaičnost jezikozvučnog stiha u pesmama Živka Nikolića ukazuju na specifičan tematsko – motivski milje usmeren ka mitskom (paganskom), magijskom i obrednom obraćanju. Sa druge strane to su fini deskriptivni rezovi i osećaj za detalj i nijansu kao modus sugestivne komunikacije sa čitaocem, gde pomenuti elementi izrastaju do novih razmera, odnosno do značenjske i doživljajne potpunosti. Njegove pesme nalikuju na nenametljive bajke i parabole koje nostalgično prizivaju celovitost minulog sveta i plene čudesnim obratnim slikama.

Arhaizacija njegovog pevanja neprestano vraća motiv ka praslikama i praoblicima sveta nalazeći blint u izgubljenom identitetu, no ono kadkad prelazi i u različite sadržaje semantičkih intencija sinhronizovane sa realnošću svakodnevnice u svim njenim varijacijama.

ELEGIJA ZA EROSA ALEZIJA

pamti li još uvek neko kako je u dno sebe porinut
niz padinu procvalog drveća ka obali išao
a nebo se nadimalo u beskrajni dirižabl
sjajne je kolutove razbiti hteo njega razbiše oni
i otac do krvi tuče majku
i mačka i petao kutove premeravaju
u glavi bubnjevi a trbuh kotur zmija
o da li će rep sunca dosegnuti trooka žena
kobila sa sto ušiju i zečevi
vidi ono što se samo čuje po čemu pesak veje
da li je to zov nečiji ili se o stenu fijuk prelama

još uvek pamti li neko
kako je na obali setno pevušio
dok je travu dlanovima tapkao a potom
u iskrzani papir zavio

1987, Borsko jezero/Beograd

PROTOK LUDILA

1. Ko se ulevo okreće oseća materiju,
ko udesno navija vrat misli da je kralj.

2. Ja sam Eugen Savojski, ali skrivam to
od mačaka, zolja i krtica.

3. I predvodim špijunsko jato u ratu svetova.
Sve se u mene sliva, šrafčiću.
4. Misao je zločesta, ja sam organizovan,
mama sadi jagode.

5. Živim noću, upredam grivu, zakone maštam:
– Velike egoiste prognati u Zanzibar.
– Malima omogućiti da žderu patlidžan.

6. Itd. Hej!

POSETA

tada smo se čorbom bavili
i o zečevima šaputali
ti si ćutke zidu namignuo
a potom rekao da si oduvek znao
kako su žene zečice
i da im treba zubom
ušne resice probiti
žene su zanjihani ladolež
žene su pero s vrha naniže pušteno

PAGANI IŠČEKUJU HRIŠĆANE

Oni će doći da ruše
ono što nam je najdraže,
doneće teške maljeve i konopce
da razvale naše svete kamenove.

Svud će da šire svoj zadah,
a to izaziva gađenje.

I naš će zatrti sjaj,
naše tragove, naša počela.

Zato ih, braćo, duboko u goru nosite,
tamo gde nikad nije
njino crnilo dopiralo.

Pođite dok još tinja plamen naš,
neka sobom strvine nahrani
onaj koji ga jednom ugasi.

5.2 – 1.4.1995. Beograd

SIZIF

On komad cigle u svoju torbu stavi
i drugi mu pridoda, ali krišom,
kao da najveću tajnu pohranjuje.
I vasceli dan taj dragi teret nosi,
zbog njega u vrevi ljudska ramena razmiče,
svima se klanja, svima se osmehuje,
i autobusima i zidu, i bubama na zidu.
Na šalterima, pun ponosa, uporno čeka
i ne zna zašto mu je ta građa potrebna,
ali oseća u disanju božanski sklad
kada se ruka za stopalom pomeri,
uzdah koji potom sledi,
osmeh koji se od uzdaha otme.
Sve je tu, u pravoj meri.

MAČKA I NJENI SNOVI

I posle hiljadu godina
ista mačka dolazi
i svoje vitko telo provlači
tamo gde su bili prozori
šape uzdiže ka negdašnjim vratima
spava nadomak negdašnjeg ognjišta
telo se menjalo i sve drugo
ali počuj prede spokojno
tavanice i zidovi su nestali
taj zvuk je nepromenjen isti
s puno nade odaslan
da će za uzvrat odmah da usledi osmeh
mačke žive večno
zidovi se raspadaju i nestaju

RTANJ U MAGLI

Rtanj maglom obvijen
nalikuje na dojku
koja je izrasla iz zemlje
i snažno ka nebu
šiknula svoj mlaz.

To mleko se razlaže
u niti i pramenje
spokojno, slobodno.

Koja će usna
nju usnulu da obujmi?

Čija će ruka
to pramenje da uhvati?

Ili je sve iluzija:

i Rtanj, i magla,
i pramenje, oblaci,
koji odlaze i vraćaju se,
koji se kovitlaju,
kruže?