Uvek je bio korak ispred života. U glumi, na reli stazi, u dobročinstvu. Pre dve godine dostojanstveno i mirno oprostio se od filma, a proteklog vikenda Pol Njumen preminuo je u svom domu u Konektikatu.
Na svoj zahtev prošlog meseca napustio je bolnicu u želji da poslednje dane provede sa svojom porodicom, decom i Džoan Vudvord sa kojom je proslavio i pola veka zajedničkog života. Deceniju više „družio se“ s filmom. Ostavio je u filmskoj baštini više od 70 naslova. „Dugo toplo leto“, „Mačka na usijanom limenom krovu“, „Buč Kasidi i Sandens Kid“, „Hladnokrvni osuđenik“, „Hastler“, „Život i dani Roja Bina“, „Boja novca“, „Put do uništenja“, samo su neke od filmskih priča u kojima pamtimo Pola Njumena.

Zbog ledeno plavog pogleda i markantne pojave, režiseri su ga tražili za junaka romantičnih priča. Posle Jejla i Glumačkog studija u Njujorku, nije ni pomišljao da svoj talenat rasipa u sladunjavim rolama. Opredelio se za karakterne uloge u dramama, trilerima i avanturama. Jednako je bio ubedljiv kao policajac, ekscentrik, kriminalac… Trebalo je da igra i u filmu „Istočno od raja“, ali je na kraju izabran Džejms Din.

„Toliko sam želeo ulogu u tom filmu, ali gde god bih se pojavio na audiciji u Njujorku naletao sam na tog Dina“, priznao je tada Njumen.
Na početku karijere publika ga je poistovećivala sa Marlonom Brandom. Nije se ljutio, naprotiv, dao je stotine autograma sa potpisom slavnog kolege. Prvo je osvajao nagrade po Evropi – Kan, Berlin, London. Prva nominacija za Američku filmsku akademiju stigla je na Njumenovu adresu 1958. godine za ulogu Brika u „Mački na usijanom limenom krovu“, u režiji Ričarda Bruksa. Nije osvojio Oskara, ali scene sa holivudskom divom Elizabet Tejlor ostale su za pamćenje. Samo tri godine kasnije, sjajan je i za bilijarskim stolom u „Hastleru“, ali ponovo ostaje samo na nominaciji. Već na sledećoj dodeli čekao ga je Oskar za glavnu ulogu u Skorsezeovom ostvarenju „Boja novca“. Učestvovao je u još šest trka za Oskara, ali ga je dobio tek 1986. godine za životno delo. Ceremoniju je izbegao oba puta. Pre nego što će ga članovi Akademije ponovo staviti na listu petoro najboljih glumaca za filmove „Niko nije lud“ i „Put do uništenja“, na najvećoj filmskoj svečanosti 1994. godine dobio je priznanje za humanost.

Slavni glumac, osim što je dosta vremena provodio na reli stazi i čak zabeležen u Ginisovoj knjizi rekorda kao najstariji pobednik na auto-trkama u Dejtoni, darovao je milione dolara bolesnoj i gladnoj deci. Svog sina nije mogao da spase od droge, ali je zato godinama sve činio da usreći mališane širom sveta. Posvetio se i proizvodnji zdrave hrane, a sav prihod je takođe davao u humanitarne svrhe. Stalno je isticao da je to najsadržaniji deo njegovog života. Imao je još mnogo planova kako da pomogne deci širom sveta. Na filmu mu je ostala još jedna neispunjena želja, da treći put zaigra sa Robertom Retfordom.

– Izgubio sam pravog prijatelja. Ovo je trenutak kada reči ne mogu da opišu osećanja. Bilo je više smisla na ovom svetu dok je on bio tu – izjavio je kratko i iskreno Robert Redford za „Asošijeted pres“ povodom vesti o smrti svog partnera iz legendarnih filmova „Buč Kasidi i Sandens Kid“ (1969) i „Žaoka“ (1973).

REŽIJA
Kao režiser okušao se posle deset godina glumačkog staža. Za film „Rejčel, Rejčel“ nagrađen je i Zlatnim globusom. Ostavio je traga i u pozorištu. Komad „Naš grad“ Tortona Vajdlera vratio ga je na brodvejsku scenu polovinom devedesetih, gde je debitovao još 1958. godine u komadu „Piknik“.

Izvor: Večernje novosti B. Niković