PRAVI naslov „Pčelice“ Anatola Fransa, jednog od ranih francuskih nobelovaca, koja će se u sredu, u izdanju Kompanije „Novosti“, pojaviti na kioscima, glasi „Pčelica, princeza patuljak“. Njegovu knjigu nije moguće zameniti ni sa čuvenim „Životom pčela“ (takođe nobelovca) Morisa Meterlinka, niti, u bližim nam vremenima, sa veoma popularnom Pčelicom Majom Valdemara Bonzelsa. Dok junake knjiga pomenutih Belgijanca i Švajcarca čine pravi, razumoliki svet insekata, junakinja Fransovog dela svoje ime nosi samo kao nadimak jedne zlopaćene princeze koja tek uz mnogo nedaća treba da dođe do svoje sreće. Veliki pisac sledi moralnu pouku koja je suštinsko svojstvo svih bajki: ostvariti svoje snove moguće je samo kroz brojna iskušenja, patnju i žrtvovanje.

Džejms Metju Bari je u „Petru Panu“ napisao: „Svaki put kad neko dete kaže da ne veruje u bajke, jedna mala vila umre“.

I Anatol Frans je, pišući „Pčelicu“, sličnu misao izrazio rečima da čoveku nije dovoljan razum i da mu je vera važnija. Neobične reči, za čoveka koga su odlikovali ironija i skepsa i čije je knjige, tokom dvadesetih godina prošlog veka, katolička crkva stavila na svoj čuveni „Indeks“ (zabrana čitanja za katoličke vernike).
Nasledivši u pozivu oca-knjižara i zatvorivši se u epikurejski vrt knjiga, Anatol Frans odazivao se svakom pozivu na akciju koji je život stavljao pred njega. Bio je među prvima koji su se pridružili Emilu Zoli u njegovom strastvenom obračunu („Optužujem!“) sa onima koji su inscenirali zločinačku aferu Drajfus. Sjajni romani koji su se nizali jedan za drugim doneli su mu najzad mesto u Francuskoj akademiji, čime je postao jedan od „četrdesetorice besmrtnika“, a na kraju i Nobelovu nagradu; i u svim tim romanima, posebno u „Pobuni anđela“,“Bogovi su žedni“ i „Ostrvu pingvina“, do punog razmaha došao je njegov sarkazam koji ga je činio jednim od najkritičnijih pisaca prve polovine dvadesetog veka.

Pa ipak, taj stari čovek, osamdesetogodišnjak nagomilanog iskustva, vraćao se povremeno književnosti za decu, često u sećanjima preispitujući vlastite uspomene i davne snove. Nije znao ni za šta lepše, bolje i duševnije. A to je upravo ono što čini bitnu vrlinu „Pčelice“. Jer, pripovest je mnogo složenija i dublja nego što se čini na osnovu lako uočljivih vrlina koje govore o odanosti, vernosti, istrajnosti i neustrašivosti. Svi mi, govorio je Frans, imamo ta svojstva, samo je razlika u kom ćemo ih cilju usmeriti. I da bi ono čemu težimo – čemu teže junak i junakinja „Pčelice“ – zavređivalo naš napor, potrebno je da sve oblijemo nepresušnom i nepokolebljivom plemenitošću. U tome nam, paradoksalno, kao uzor stoji možda najružnije stvorenje u čitavoj knjizi.

Izvor: Večernje novosti