Političari vulgarno koriste popularnost naših umetnika u svojim predizbornim kampanjama i kada završe grabež finansijski isplativih resora, prema kulturnoj politici se odnose kao prema neželjenom detetu – kaže za „Blic nedelje“ Kokan Mladenović, pozorišni reditelj i nekadašnji direktor drame u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Dok naši političari decenijama najavljuju usvajanje zakona o kulturi, ne registruju urušavanje kulturnih institucija od najvišeg nacionalnog značaja.

Šta je razlog velikog broja ostavki čelnih ljudi najvažnijih institucija kulture u Srbiji?

– Odsustvo zakonske regulative koja bi omogućila da istaknuti umetnici u nacionalnom teatru ili filharmoniji budu adekvatno finansijski nagrađeni. Sa mesta direktora drame u Narodnom pozorištu u Beogradu otišao sam jer nisam mogao da finansijski nagradim istaknute i važne umetnike u svim ansamblima. Njihovo stvaranje je potpuno obezvređeno velikim brojem zabušanata i statista. Bez jasnih zakonskih rešenja i podrške Ministarstva kulture, i svaki naredni upravnik nacionalnog teatra biće žrtva bandoglave sindikalne većine koja je svoju lenjost i nesposobnost institucionalizovala još u doba samoupravljanja. Njih je nemoguće izuzeti iz organizacionih okolnosti stvaranja predstave. Ivan Tasovac je ozbiljan umetnik, ali i jedan od najsposobnijih menadžera u kulturi u našoj zemlji i ipak nije uspeo da skrene pažnju na ogromne uspehe orkestra koji je predvodio. Nije pristao da ćuti i otišao je uz blazirano ignorisanje države kao da Filharmonija nikome nije potrebna u ovoj zemlji. Ljudi ne žele više da svojom energijom i ugledom pokrivaju katastrofalan odnos države prema institucijama kulture. Demoralisani su.

Šta bi trebalo da sadrži nova kulturna politika u Srbiji?

– Sve što nije od vitalnog nacionalnog interesa država mora da prepusti tržišnim zakonitostima. Takva situacija je neminovna uprkos predviđanjima da će tada nastati ozbiljni lomovi u našoj kulturi. Tada će se glumci nacionalnog teatra naći u povlašćenom položaju jer su vrhunski umetnici. Oni u takvim okolnostima neće imati potrebe da ponižavaju status glumaca rasprodajući svoj talenat snimajući vulgarne, neduhovite, bofl televizijske serije. Isto važi za filharmoničare, članove baleta. Država mora da zaštiti i nacionalni muzej i biblioteku. Sve ono što je reprezentativno i predstavlja je suštinski.

Koje rešenje bi bilo najbolje za pozorište?

– Ugovorima glumci treba da budu vezani na određeni vremenski period samo za rad u pozorištu i da mu se posvete i koncentracijom i talentom. Danas svi nešto snimaju, pa su priprema pozorišne predstave i sastavljanje mesečnog repertoara često nemoguća misija. Pozorište se danas ozbiljno kompromituje, pre svega zbog okolnosti u kojima nastaje. Zato je neophodno veliko spremanje u srpskoj kulturi.

U novoj predstavi „Stradija“, po tekstu Svetislava Basare, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu problematizujete dezorijentaciju i podanički odnos građana prema svojim političkim vođama…

– Domanović se nije bavio politikantskom, već društvenom, otrežnjujućom satirom koja podjednako izvrgava ruglu sve. Naš narod na mig vođe menja raspoloženje od euforije do bezizlaznog očaja. Svi smo podjednako krivi za sve što nam se događa. Ružno odelo koje nosimo skrojili smo sami sebi jer se u Srbiji nije dogodila lustracija i ozbiljno razračunavanje sa ljudima koji su divljali u našoj prošlosti. Pre nekoliko dana je jedan od ministara u aktuelnoj vladi rekao da je Slobodan Milošević heroj našeg srpskog naroda. Ubice i glasnogovornici iz Miloševićevog vremena obavljaju važne funkcije u državi, što je dokaz opšteg nemorala koji se krije pod plaštom državnog interesa. Jedini interes političke elite u Srbiji je da tranzicioni kapital preusmeri u privatne džepove. Vulgarni kompromis ubica i žrtava na kojem opstaje naša Vlada nije način da uđemo u red razvijenih, modernih, organizovanih društava.

Zašto je Domanovićeva satira aktuelna i danas?

– Zato što se u celom jednom veku nisu promenile suštinske devijacije našeg društva. Prošli su različiti politički sistemi, ali smo se uvek trudili da destrukcijom određujemo sopstvenu budućnost.

Parlament doveden do apsurda

Da li je moguće bilo kakvim javnim pritiskom uticati na savest političkih elita kod nas?
– Nakaradnim i neodgovornim ponašanjem, poslanici u Srbiji su ideju parlamentarizma doveli do apsurda. Besmislene vulgarnosti i njihov politički nemoral u najstrpljivijim poštovaocima demokratije bude želju za apsolutizmom i državnim udarom. To je polusvet koji je potrošio mnogo vremena u našim životima.

Izvor: Blic Online A. Nikolić Foto:Ž. Šafar