Светлана Биорац – Матић, рођена је у Рашки. Члан је књижевног клуба „Велимир Рајић“ из Алексинца. Песме су јој превођене на француски, шпански, дански, каталонски и македонски језик. За свој поетски рад добила је више награда. Срадник је часописа „Свитак“ и више књижевних сајтова.

Поетске збирке:

„Камене стопе“ /МР – комерц, 2002.г.

У припреми је „Тетоважа душе /“Центар за културу и уметност – Алексинац/

У припреми је и роман „Трагајући  за сунцем“

КАКО НАСТАЈЕ ПЕСМА

Прво ме камелеон ошине
храпавим репом.
Из грма невена,
неопрезну,
шарка ме језиком
својим дотакне.

Заболи с леве стране
кичменог стуба…
Одгризем сопствени језик,
па уместо угрушака,
испљунем стихове.
Мелем
за живе ране на срцу.

СЕТНА ПЕСМА

Враћају се, ноћас, изгубљени снови,
у стихове слажем погубљене боје
и болујем давно боловане боли,
окајавам несном све грехове своје.
У стихове слажем погубљене боје.

Смеје ми се небо оловним облаком.
На длану ми, јутрос, тиха туга дрема.
Ја сам своје песме поклањака сваком,
па ми сада оне најмилије нема…
На длану ми, јутрос, тиха туга дрема.

А росе су хладне и већ јесен слуте,
све чешће се питам – шта сам оно снила
и хоће ли знати замном да покупе
све осмехе што сам узпут загубила.
Све чешће се питам – шта сам оно снила.

КРУГ

Исписане странице пожутеле од стајања
некад су мирисале мирисом среће.

Затварам књигу успомена,
правим промају у сопственој души.

Како да избришем трагове
у разум утиснуте?

Узалуд сузама време испирем.
Пробудиће ме сутра, ипак, сећање!

НЕМИР

Сва од немира
кишног свитања
чекам
твоје олује пожара,
да ти поклоним
беле облаке,
брзе матице,
уставе,
вртлоге.

Јер ти кад дођеш
донесеш уздах даљина
зов птица,
мирис шумских јагода.

По мом сну
проспеш
шарене бубамаре,
зовеш
у сенке столетних шума
из којих
урлик вукова
још прети да нас заледи.

Ипак
испод водоскока
уплићеш
дивљи цвет
у моју косу
док заљубљене даљине
једна другој хрле.

TETOВАЖА ДУШЕ

Сећањем
бојим дане.
Надом
време купујем.
Не штедим осмехе
и
не стидим се суза.
Песак сам
међу прстима
и
камен
кремена.
Твој длан
мера је.
Прођеш ли
мојим мислима
памтићу
твоје трагове.
Тетоважу душе
заборав
не брише