Националиста сам ако је мера за то да не једем хамбургер већ пљескавицу, каже за „Политику“ Емир Кустурица

Емир Кустурица (Фото Л. Вулетић)

„Ја не знам Радована Караџића, а што се тиче стиха ‘Ко не воли Дабић Рашу, попушио к… нашу’ да је тај човек из Парагваја, мени би он био једнако занимљив“. Ово је реакција славног редитеља и члана групе „Но смоукинг оркестра“ Емира Кустурице на писање хрватског „Јутарњег листа“. Новинари тог листа недавно су „оптужили“ групу „Но смоукинг оркестра“ да је на концерту у Немачкој глорификовала хашког оптуженика Радована Караџића, али ово није први пут да медији са простора бивше Југославије оптужују Нелета Карајлића, Емира Кустурицу и остале чланове бившег „Забрањеног пушења“. Слична ствар десила се и после њиховог концерта у Београдској арени за некадашњи Дан Републике.

Кустурица је јуче у интервјуу за „Политику“ истакао да је хрватска сложеница „Тко пјева зло не мисли“, бар у тој земљи, данас изгубила на смислу.

– Ја не мислим зло, али такође не мислим ни да јавност земље која је протерала 300.000 Срба са своје територије, нити је раскрстила са НДХ, може да прича о фашизму. Шта год да урадим, „Јутарњи лист“ и „Индекс хр“ то преводе на језик национализма. Тајна је у томе што ја нисам националиста. Као што ни Харолд Пинтер није био националиста. У Вашем листу изашао је његов говор са свечаности поводом примања Нобелове награде. Све што у њему стоји, ја бих потписао. Они подстичу обрнуту причу од њихове „Тко пјева зло не мисли“, а то је у овом случају депласирано. Сетили су се стиха који је отпеван пре три године у Буенос Ајресу и постављен на Ју-тјуб. Група „Но смоукинг оркестра“ не гаји никакав однос према наводним ратним злочинцима. Радован Караџић је ухапшен и требало би да се изнесе доказ о његовој кривици у Хагу. Сребреница неспорно јесте злочин, али шта је Олуја? Прича о Радовану Караџићу је зато депласирана, али и зато што ми не припадамо нити опцији оптужбе, нити одбране тог човека.

– Ми смо започели своју причу 1981. године када је Неле Карајлић рекао „Црк’о маршал“ и до краја свог живота бићемо они који побуђују. Национализам је одлика коју стављају сваком ко не једе хамбургер јер има проблема са стомачном киселином. Ако не пијеш кока-колу и не једеш хамбургер ти си националиста, а то изгледа утврђују невладине организације. Свет је моја ливада и на тој ливади ми успостављамо своју поезију – објашњава Кустурица.

Зашто се јавност, не само хрватска, „хвата“ баш за тај стих?

Када се пева неки стих о Радовану Караџићу или Каламити Џејн, неко умонтира њихове слике на Ју-тјуб, уз слику Нелета са шајкачом и ствара се лажна слика. Не негирам ништа од онога што у животу радим, али прича је нетачна јер је њена теза да сам националиста. Националиста сам ако је мера за то да не једем хамбургер већ пљескавицу. Комуницирам са читавим светом већ 30 година својом уметношћу.

Шта је циљ тог стиха и које дејство треба да има на публику?

Ми свирамо углавном на Западу, они не разумеју српски, па ни ту реченицу.

Чему онда, ако не разумеју?

Фасциниран сам човеком кога је тражио цео свет, а он се скривао под промењеним идентитетом толике године и тако се успешно поистоветио са својом улогом. То може да буде фантастичан филм. Ако су постојали ратни злочини, та реченица га не амнестира. То је уметничка фасцинација. „Лајбах“ кокетира са нацистичким знацима и свима је то фантастично, али када је неко фасциниран двоструким животом једне личности, онда је то за хрватску јавност фашизам.

Коме је то у Србији упућено и како то овдашња публика треба да схвати?

Они који мисле да је само Сребреница злочин, а Братунац не, вероватно негодују, али мислим да већина, ипак, остаје фасцинирана чињеницом да се Дабић преселио у фикцију. То је најуспешнији холивудски трилер. Нама нико не може да каже шта ћемо да певамо, нити киме ћемо да будемо фасцинирани.

Али, зашто и овде постоји контроверза око „Но смоукинг оркестра“, (гађали су вас флашама на концерту на Ушћу, расправљало се чије је име „Забрањено пушење“, цитирали стихови „Ко не волео Радована, не видео Ђурђевдана“ или „Ко не воли чика Рашу…“)?

Зато што је Београд постао поприште деловања обавештајних служби које онемогућују нормалан рад свих чија су база корени. „Но смоукинг оркестра“ није погодан за оне који желе да само слушамо „Стонсе“, против којих ја немам ништа. Али, идеја да немамо шта да понудимо свету је лажна, ми се трудимо да заштитимо свој културни идентитет. Дакле, ко пева, зло не мисли!

Извор: Политика Јелена Копривица