Spremno smo dočekali novu američku administraciju. U inat Hilari (u emancipovanoj Srbiji poznatija kao supruga Bila Klintona), doveli smo prpošnog košarkaša Kovačevića u republičku Skupštinu. S tim u vezi, predsednica parlamenta označila je kao ekstremistički stav liberala, koji su se jedini uzbudili povodom ovog incidenta. Boris se nije uzbudio. Održ’o je očinsku bukvicu građaninu Kovačeviću, apostrofirajući činjenicu da Srbija ne izručuje svoje građane, jer ima kapaciteta da im sama sudi. Divna predstava u kojoj akteri smatraju da je sve logično.
A, da vidimo kako na ovaj performans, poštujući Aristotelovo uzročno-posledično stanovište, gleda publika sa strane: u srpskom parlamentu, u kome jedna trećina poslanika šeta Šešeljeve majice, a Ratkovu sliku nosi u novčaniku, u Skupštini u kojoj deo vladajuće većine, sa Slobom k’o ikonom na zidu kabineta, parlamentarizam posmatra sa pozicije predsedavajućeg, u toj demokratskoj Srbijici ubogo momče, ko od stene odvaljeno, onomad optuženo da je komiralo školskog pajtaša, i onomad optuženo da je falsifikovalo dokumenta, i onomad optuženo da je lagalo na sudu da neće napuštati mesto boravka, šetka se, ruku pod ruku sa narodnim tribunima, hodnicima zgrade zakonodavne vlasti, dok predsednik države, u kojoj profesori Pravnog fakulteta javno pozivaju na nepoštovanje zakona, uverava svet da smo mi zreli za Evropu. Zreli smo, bre, mi za ludnicu! Odavno… Što reče svojevremeno Hugo Klajn za jednu lošu pozorišnu predstavu – to je vrlo smelo i ne bi smelo!
U nezavisnom i efikasnom srpskom sudu, gleda publika kako bivši ministar policije optužuje bivšeg šefa bivšeg Biroa Vlade Srbije za informisanje da je srpski Al Kapone, jer je, veli Mihajlović, Beba samo sa te pozicije mogao da ugovori Đinđiću sastanak sa Legijom i Čumetom. Ako ovoj maglovitoj izjavi dodamo sabrana dela književnika Ulemeka, Šešeljevo oglašavanje iz Haga posredstvom Javnog servisa moderne Srbije i neodgovorno blebetanje poveće gomile narcisa koji se iz geačkog utilitarizma pozivaju na tobožnje prijateljovanje sa bivšim premijerom, Zoranu Đinđiću ne preostaje ništa drugo nego da u ime budućnosti nebeske Srbijice ustane iz mrtvih i prizna kako je sam sebe ubio trećim metkom. Što reče Hugo Klajn…
Na pozornici pravno-nebeske državice Srbijice, gde naša policija pod čvrstom rukom Ivice bez Marice (da se izrazimo evropejski – Hensel bez Grete) tehnološki svakim danom u svakom pogledu sve više napreduje, pa pasoše izrađuje dok trepneš (a život je treptaj oka, rekoše mudraci), gleda publika kako neko uporno i nekažnjeno obara sajt Peščanika i ometa frekvenciju nacionalnog emitera. Vidno uznemiren tim informacijama, Hensel Dačić danonoćno hakerima iz odeljenja za suzbijanje visokotehnološkog kriminala lično izdaje direktive kako da pretražuju Matrix i zbog vešto izvedene akcije stiče nadimak Neo. Koga još zanima šta je rekao Hugo Klajn…
Izvor: Danas Željko Hubač