Miroslav Todorović je rođen 29.12.1946. godine u Trešnjevici kod Arilja. Objavio je sledeće knjige poezije: Spis vedrine (Gradina Niš, 1978.), Ispis tame (Prosveta, Niš, 1990.), Leteće barake, terenci i nji`ove duše (Prosveta, Niš,1990.), Sudnji čas (Krajinski književni krug, Nota, Knjaževac, 1990.), Terenska sveska (BIGZ, 1993.), Ispis tame 2 (Apostrof, Beograd, 1994.), Svanuća (Demetra, Knjaževac, 1994.), Crno u boji (Srpska književna zadruga, Beograd, 1994.), Potonja verzija (Prosveta , Niš, 1997.), Sveti mučenici (Prosveta, Beograd, 1998.), Tamno i duboko (Apostrof , Beograd, 2002.), Zemaljsko i nebesko, (MB grafika, Niš 2004.), Posle svega (SVEN, Niš, 2005.), Spram rasutih zvezda – rukopis zivota (Časopis UNUS MUNDUS, Niški kulturni centar, Niš, 2006)…
Pesnik, književni kritičar, esejista. Učesnik mnogih poetskih manifestacija u zemlji i inostranstvu. Za svoj poetski rad nagrađivan.Objavio je u mnogim listovima i časopisima pesme, niz književnih kritika, proznih tekstova, intervjua, uvodnika,…zapisa.
Pesnik mreže doživljajnih zona, koncentrisane poetske energije u kojoj su sjedinjeni izraz i vizija, fiksirani svetovi i nostalgija. U pesmama «uprizoruje» vreme i pejzaž uz dobru staru melanholiju u iskazima koji imaju za cilj dosezanje jedne osobene metafizičke ravni u koju je utkan sasvim izgrađen i prepoznatljiv pesnički rukopis.
Miroslav Todorović u svojim pesmima insistira na određenim rečima koje čak imaju i isto značenje, ne iskazujući uvek do kraja svoju misao. Ne završava uvek svoj stih, već ga ostavlja nedorečen, umesto cele slike prikazuje detalj,»umesto celovitog spisa, deo spisa,umesto pesničkog predmeta, njegovu senku»… Njegova pesma traje i posle njenog završetka, on nam se kao pesnik obraća kao «posednik vlastite lirske istine, kao onaj,koji je saznao i, oslobodivši se muke traganja i otkrivanja, progovorio punim glasom, bez neravnina, bez insistiranja na suvišku oneobičenosti i poetske ekspresivnosti.»
Važno mesto u poeziji ovog pesnika zauzima i zavičaj, jer je po njegovim stihovima «pepeo suština stvari», a mesto rođenja subjetkivni korelativ osnovnih emocija, obojenih koloritom postojanja i trajanja. Dubinsko rasvetljenje poezije Miroslava Todorovića možemo pronaći i u «metamorfoziranju nekih pouka Zena, ne insistirajući na njihovoj konačnosti.»
Učesnik je više poetskih manifestacija. Živi i stvara u Knjaževcu.
BUŠMENI, lovci
PRE ODLASKA U LOV BUŠMENI LOVCI
Crtaju životinje koje će da ulove
Spram svetlosti bubnjeva ispisuju
Žive linije na stenju su bogovski jednostavne
Kazuju mi da se tako duh prvo ulovi
A i životinja u bušu oseća
Kako joj se ovaj crtež kroz noć prikrada
I mirno čeka sveti trenutak u šikari
Tako duša može izabrati svoju sudbinu
I stanište drugo
Vele da
Lovačka zvezda Canopus
Drži ruku Bušmena da ne promaši
Sve dok slika ne iščezne iz vida
U svet duhova scena sa kamena ne pređe
Čini se ovo neverovatnim
Ali Bušmene životinja koju love
Kao da čeka omamljena
Dok druge rastrže i lobanju plemenito drobi
Belima je to nedokučivo
Prestravljeno obično samo kažu
Magija
Spruit Rocky, 15.09.1984.
PISMO O TOME
NIJE li i Knjiga moja
Samo kap u okeanu knjiga
A ja sam u potopu
Kap iz kiše samo
Za pismo o tome
Iz koje vapi Glas
Kome
Il je Knjiga moja
Zrno peska u pustinji
Što svakim zrnom – knjigom
Pustoš sveta uvećava
I biva vidik
I biva java
Svemu
Ne hajući za knjigu
O tome
Što se u tišinu
Svetu sveta slegla
Posle svega
Sićevo,24.jul `03.
APOTEOZA
STARI godovi sve bliže središtu
Šta još pamte nepogode
Sa spisima u razvejanom pepelu
Neispisane godine
Sa sudbom zemaljskog pamćenja
Posle svega jezik tame
Spliće vekove slova
Kamen je izveštaj
O moći vatre iskra
Nada spisom naših života
Lista stranice nevidljive
A senke tragaju za poreklom zemnim
Čekaju Glas
Čuju dubine
KNJIGA, GRAVURA
KNJIGA U KOJU UNOSIM SVE
Ugarke glinu glasove
senke
dleto i sat
Naspram neba kazaljku pomera
promene oblika okoštavaju
taloži se boja
Gube nam se iz vida
Čarolije nebeske znaci
a ja večnost razaznajem
u prizorima izmaglice
Knjiga koju pišem
resume
Nit znaka niti glave nada njom
Plamen poruku učvršćuje
SAMOTA RODNE KUĆE
SAMOTA rodne kuće
Tuga zaraslih staza
U cik zore U svanuće
Život se celi ukaza
Krstari u pejzažu gavran
Krug života između visova
Ispisa Beja li to san
Svitnu u trenu sve iznova
Al tuga zaraslih staza
Po pustoj belini i visini
Rasuto mlivo poraza
Poest o svemu O maglini
Pređu crnu tka vreme vrag
U nesvita našoj priči
Kuća oronula pust prag
Noću u snu život kriči
O SVEMU U SVEMU
ZELENA tišina okolo kuće
U stablu oraha starog čvorak
Veran zavičaju nad Klikom orao
O jesam li ja odlaziti morao
Pod tremom ostaci kola
U prazno točak zija
Kanate se razmakle na pola
Osvemu u svemu provalija
Jenjaju zreli mirisi leta
U krošnjama čele zuje
Kuća u tišini Čini sesniva
Kano vetar godine prohuje
Po praznoj avliji vetar vija
Zablude o imetku hude
U šušnju trave večnog poezija
Pripisuje zavet zemne sudbe
Svetlost nebeska je mera svega
Gledam unaokolo s brega
Slika ista zbrala iljade godina
A priča ljudska u dolini maglina
Trešnjevica 17.8.
TERENSKA SOBA, OPIS
DRONJAVA PONJAVA NA KEVETU GVOZDENJAKU
Od jelovih dasaka sklepan astal.
Na zidu iz novina slika.
Daska petica – klupa, sav mal.
Orman na brzaka sklepan
Reza žičana, katanac – TITAN
Unutra torba, u torbi prćija
Na katancu – MADE IN YUGOSLAVIA
Sred sobe furuna, bure staro
U ćošku drva kubik za zimu
E, vođe ti bajko moj mi filozofiramo
Uz rakiju vruću, u duvana dimu
Što je čo`ek zemna roba
A i život ti je ko i ova soba
* * *
IZ PRIČE zla veštica je tkala moje zemaljske dane.
Vidim lice u ogledalu obraslo mahovinom.
Ispred samo uzdah mojih stihova, odlomci nepogoda
i godina iz kojih je nemo šumila trava.
Iza, crno se kamenila tišina, kano misao opalog lisja
bila je putokaz priči štono od Postanja reči iste spisom prebira.
NI SENKE od ognja. Nit šuma od velikog praska.
Samo plavičasto bezglasje, i sena moja zemljom crno.
Krik prausta, u glasu noć potomka.
U vrtoglavoj igri mirisa tek uzorane zemlje reč početka.
Čujem kako svetli u mojim i doziva se sa ostalim kostima porukama.
Zamračuje i osvetljava. Muška i ženska svetlost minulih vremena.
Pećinski crtež u žuboru nebeskijeh brzina.
Munja obasjana olujama, jal je pesma koju ću napisati
u času kada na veke sklopim oči.
Crno je vejalo po belom, iz suza godina uzaman krik u nebo:
Čija je nepogoda moj život?
Između ostarelih reči sipijaše drevni mrak,
a iz usplahirenih oblaka je suzilo.
Iđahu na sve četir strane opominjući glasovi.
Dani su čovečji kao trava; kao cvet u polju, tako cvijeta.
Dune vjetar na nj, i nestane ga, niti će ga više poznati mjesto njegovo.*
TONEM u san u kome nema sna. Vidim mir međ planinskim vrhuncima, spoznajem tajnu tišine i Spisa njihovih.
A to je tačka na kraju ovog zapisa u koju se slivaju
iščezli milenijumi I knjige sa sjajem pustoši.
Al’ priča se sklanjala iz te pesme…
Nečujno plove oblaci a točak nebeski gonjen svetlošću
već zamiče u sopstvenu senku.
Kričim između nebeskijeh dubina, ja tačka sa humkom
ponad koje se otvara i ova amen Knjiga.
AH, sećanja i glasovi onih čijih lica više nema ko da se seća.
Čuje se zvono
a nema ni zvona ni zvonara.
Jedino je sneg unaokolo.**
* Psalmi,103. 15-16
** A.Ristović