Momo Kapor (Foto T. Janjić)
Bileća – Okruglim stolom „Književno delo Moma Kapora“, u Bileći su počeli četrnaesti Ćorovićevi susreti pisaca „Srpska proza danas“. Skupu, u čijem je radu učestvovalo petnaestak pisaca i književnih kritičara, prisustvovala je i Ljiljana Kapor, piščeva supruga.
Jovan Delić, u uvodnim napomenama, podsetio je da je Kapor dobio nagradu „Svetozar Ćorović“ za knjigu „Uspomena jednog crtača“, 1999. godine. To je kosmopolitska knjiga jednog izrazito nacionalno usmerenog umetnika. Toliko je u njoj sveta – da čovek poželi malo više Hercegovine. Ali, to je u tradiciji srpske književnosti: ona je od Svetog Save, preko Dositeja i Vuka, pa i Crnjanskog, Rastka Petrovića i Ive Andrića, sve do današnjih svojih najznačajnijih pisaca, izrazito kosmopolitska, univerzalna, s težnjom da se integriše u svet.
O Kaporovom boemskom traganju za „izgubljenim rajem“, u knjigama, i u slikarstvu, govorio je Svetozar Koljević. Njegov roman „Zelena čoja Montenegra“, primetio je, čežnja je da se kulturološke razlike premoste, ili bar gledaju bez zlobe. U tom smislu, značajna je bliskost kneza Nikole i Osman-paše, kao i prijateljstvo Mome Kapora i Zuke Džumhura. Radoslav Bratić je istakao da je „Politika“ mnogo dobila što je u nedeljni broj vratila Kaporove priče, a potom je podsetio na njegove reči kada je dobio nagradu „Svetozar Ćorović“: „Mi Kapori, umiremo ili od srca, ili od metka. Najbolji među nama, od metka u srce“.
Poput mitskog grčkog kralja Midasa, koji je sve što pogleda pretvarao u zlato, ističe Rajko Petrov Nogo, Momo Kapor ima prokletstvo da se sve što napiše i objavi – pretvori u bestseler. Ali ima i rastrežnjujuću samosvest, koju kroti oholost, jer zna da je put u književnost, s obe strane, zasut grobljem bestselera. Svaka velika kultura bila bi srećna da ima pisca kakav je Kapor. Samo kod nas, skribenti mogu tako komotno, sa visine svoga nepostojanja, u nekad ozbiljnim novinama, da šilje svoja tupa pera na ono što piše i priča ovaj srpski Čehov. Lak i prozračan, u džinsu, ili maskirnoj uniformi.
Uz napomenu da je Kapor kultni pisac srpske džins-proze, Petar Pijanović je naglasio tri najznačajnije novine koje je donela njegova proza: on uspostavlja kritički, nov odnos prema etabliranim, ideologizovanim vrednostima i prema takozvanoj ozbiljnoj književnost, donosi nove teme koje se, pre svega, tiču sveta mladih i bitno inovira žanr kojim se taj svet prikazuje.
Ranko Popović je govorio o poetici proze Mome Kapora, na primeru njegove knjige „Hronika izgubljenog grada“. Potom je ispričao da u Bosni i Hercegovini nikako da se okonča rad na kolekciji „Sto slovenskih romana“, jer je Republika Srpska, kao svoju prvu, najvažniju knjigu, predložila upravo „Hroniku izgubljenog grada“ Mome Kapora. Dodao je na kraju da će Kapor tek dobijati na značaju. Nadahnuto, duhovito, Vule Žurić je govorio o ratnim danima u Sarajevu, gde je rođen, kada je želeo da postane književni lik. I dok tavorimo u „toplom siromaštvu“, nema nikoga da za strašnu budućnost ispiše sadašnjost – kao buduću bolju prošlost. Nedostaje, upravo, Momo Kapor, koji bi, zlu ne trebalo, zapisao sve te vredne sitnice.
Mićo Cvijetić je uporedio tri književna gledanja na prozno delo Moma Kapora: Milisava Savića, Rajka Petrova Noga i Branka Stojanovića. Savić, u predgovoru knjige „Najlepše priče Moma Kapora“, kaže da se Kaporove lepe priče dešavaju u sadašnjosti, svuda tamo gde se njihov autor „skita“: na Adi Ciganliji, u Sarajevu, Njujorku, Parizu, Dubrovniku ili krševitoj i ratničkoj Hercegovini. U knjizi „Zapiši to, Rajko“, Rajko Petrov Nogo govori o nerazdvojnom prijateljstvu dva potpuno različita karaktera, koji su se kao magnet privlačili: „Ja papan, on raja. Ja isključiv, on blagorodan i otvoren. Ja seosko, pa domsko, on gradsko dete“. Branko Stojanović je Kaporu posvetio čitavu knjigu: „Momo Kapor – od džins proze do proze u maskirnoj uniformi“, u kojoj se bavi Kaporovim delom i odnosom kritike prema njemu.
Na dramaturške „rukavce“ u prozi Moma Kapora ukazao je Branko Brđanin. Prva Kaporova pozorišna drama bila je „Licitacija“, koja je izvedena u Narodnom pozorištu u Sarajevu, 1964. Duško Pevulja je analizirao odnos Igora Mandića prema delu Moma Kapora. Mandić ističe lakoću Kaporovog pisanja, kao i nesumnjiv kvalitet njegovog literarnog talenta, a posebno ukazuje na njegov humor i ironiju, s kojom razobličava skorojevićevski mentalitet. Srđan Milićević je naglasio da je Momo Kapor bio slavniji od najvećih muzičkih zvezda, slavniji od najpoznatijih glumaca. Pisao je zanimljivo, čitaoci njegove knjige ne ostavljaju nedočitanim.
U galeriji „Prosvjete“, u Bileći, izložbu slika i crteža Moma Kapora, otvorio je Nikola Kusovac.
U Gacku, počeo je s radom naučni skup: „Hercegovina za vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije 1918-1941″.
Izvor: Politika Zoran Radisavljević