Stefan Lalić je rođen 1990. godine u Beogradu. Objavio je zbirku poezije „Jednolična istina“ u izdanju Književne omladine Srbije.
Hrabrost da se bude iskren u pesmi zaslužuje respekt. Stefan Lalić život gleda pravo u oči i ne krije svoju ranjivost, ali u dostojanstvu vidi uporište za sve svoje uslovne poraze kao jedino realni, dakle, prirodni put do konačne pobede čoveka nad životom, gde je individua kap u okeanu, i samo jedna mala iskra u kosmičkom beskraju.
Mada je reč o mlađoj osobi pred kojom je tek izazov i iskušenje, Stefan je već shvatio filozofsku maksimu po kojoj su ruže za mrtve, a trnje za žive. To se jasno obznanjuje u naslovu zbirke poezije – Jednolična istina.
NOEVA BARKA
Nebesko na Zemlji postaje zemaljsko,
jer smo mučene realnosti umetnici,
al’ ni ona nije tako stvarna,
prljava je,
naborana.
Izmučena od promena svog izgleda,
izudarana.
Krv sa svojih ruku sada peru prestupnici
koji čistih ruku i prljave duše,
grade mnoga dobra za dobrobit naroda.
Produkti nemaštine, širom raširenih ruku,
svaku pomoć grle,
ne znajući kog je kova,
čijeg roda.
Jedra zajedničkog broda se neprimetno ruše,
ali kapetan nesvestan stanja,
nesvestan neznanja,
ipak kuje planove, zavere,
i odmazde budućnosti.
Zavisna posada nezavisnog broda
nema sistem provere,
vec viđeno delo bludnosti.
Putujući, konačnost im ne da mira,
ne znajući da je isuviše stvarna,
isuviše slavna,
ona uvek tužno svira!
POČETAK
Oruđe od drveta, tako je sve počelo.
Zatim uzdasi, i krici, do govora nas dovelo.
A predgrupa društva, i pesmu je povelo.
Delimičan čovek nezadovoljan delimičnim,
izražava netrpeljivost prema sebi ne sličnim.
Čovek ubi čoveka, svojim duhom bezličnim.
Osvajač i razarač sada krši zapovesti.
Više ni čovečje telo Gospoda
nije dovoljno za ispovesti.
Samo razaznaje želju, i htenje.
Motivisan sobom, i svojim otkrovenjem.
Potom čovek svojim glasom upravlja masom,
primorava na robijanje, na robiju.
Nejaki i slabašni, snage ne smogavši,
ne uspeju kaznu da odbiju.
Čovek se menja, čovek otkriva i saznaje,
ali ne duhovne stvari,
duša, eno, prazna je.
Širi egzistenciju, a rađa mašineriju.
Od skoro boja crvena samo na jedno asocira,
jer od skoro se ubija svako ko provocira.
Rođen je novi čovek prodornog glasa,
njegova vojska korakom Zemlju zatalasa,
nečovek je čovek kog narod bira,
za koga narod glasa.
Zemlja se kupuje i prodaje, osvaja i odaje.
Svaka pomisao na boljitak
je prestup linije
koja je urezana do srži.
Sada vlast ruši svakog
ko se prijatelja, morala, etike,
ko se ljudskosti drži.
Sve napreduje, i ništa ne stoji na mestu.
Sada govornici bodre svoje,
svako uz svoju pesmu.
A danas, danas izvini,
prenaklonjen visini,
nemoćan sam,
nemoćan da oprostim,
nemoćan na bilo šta drugo
osim da osudim, da osporim.
-Previše gluvih i ćoravih,
previše ne hrabrih, ne zapitanih,
previše, jednostavno previše da zaboraviš!
VERBALNI KATANCI
Nije reč o neuhranjenoj količini pravde,
niti je u pitanju nezadovoljstvo!
Neshvatljivo je šta ljudi ljudima rade,
i što većina podržava ropstvo!
I onaj svet u kome misao ljude razdvaja,
a svrha zajedništva na kolena je pala!
Verni grešnici, Bog grehove nabraja,
a priroda sve nam je dala!
Mogućnost celokupne promene upravo ožiljak stvara,
I hendikep mase na objektivnost!
Gde je onaj ‘narod’, i ona mudrost stara,
to je retkih opsesivnost!
Tamna strana istine neće nam oduzeti radost i snove,
jer istina oslobađa.
I nije bitno ko se kako zove,
„kad se Bog sa Zemljom porađa“.
JA ŽIVIM
Ja živim…
Ispod svetog neba, na svetom tlu
punog čarobnih utisaka,
negde i nekada!
Međutim, međuprostor je utočište
užasa i terora.
I Zemlja sveta postaje Zemlja meteora
koji odlaze u bestraga!
Potraga za čestitim svetom
stvorenog po liku Božijem,
isuviše je morbidna!
Šta li to vlada
ženskim međunožjem?
Produkt nije
kombinacija dobitna?
Činjenica potvrdna
je da zle ruke krpe praznine,
i odgovaraju na nedoumice!
A do pokajanja kolike su daljine?
Pitaće se samouki putnici,
putnici delom samoubice.
Divim im se.