Dijana Uherek Stevanović, rođena je 14. maja 1968. godine u Garešnici(Hrvatska). Školovala se U Poljani Pakračkoj, Pakracu, Subotici I Somboru. Radi kao uliteljica OŠ „Miroslav Antić“ na Paliću. Osim što je završila Pedagoški fakultet, studira Teološko – katehetskom institutu u Subotici.
Učesnik je većeg broja kulturnih manifestacija, a ove godine i na Međunarodnom pesničkom festivalu „More na dlanu“ 2012.,zatim „100 hiljada pesnika za promene“, pa „Poezija godine“ koje je organizovana putem facebook… Svoju poeziju objavljivala je u vise listova i časopisa, kao i na različitim elektronskim medijima. Zastupljena je u više zajedničkih poetskih zbornika, a u pripremi je njena prva knjiga „Vanvremena“ koja će izaći u izdanju „Panonskih niti“.

DESANKI MAKSIMOVIĆ
Devojčica Pradevojčice,
KRATKOVEČNA…

Htela bih…
da se upletem
u njene stihove,
da prozborim
njenim jezikom,
da u ovom sličnom
– majskom rađanju
pronađem nas,
da ne budem ona,
jer to je neponovljivo,
ali da osećajući njeno pero
osetim bar na tren nju u sebi,
da se o Desančim u stihu
i da zapevam o ženi
za sva vremena…
da čeznem i volim…
da strepim…
da verujem,
da zračim…
da postanem…
devojčica Pradevojčice,
KRATKOVEČNA…

ŽENSKA TEMPERA

I opet me život
uvaljuje u boju
i postajem
ni žena, a ni leptir,
razlivena na paleti
otimam se za nijanse,
tragam za istinom
i svetlom…
guram se…
sa neimarima,
željna dokaza
svog bitisanja,
orgazmična,
prodorna,
neshvaćena,
otvrdnela,
okovana,
bračna,
vraški ponosna
što sam tek…
samo žena:
majkovana,
bludničena,
prevarena,
zavođena,
proređena,
okrivljena,
odbranjena,
podeljena,
razmnožena,
uramljena…
i nikad unakažena…
ni poražena.

RITAM TIŠINE

Ovo je poslednja pesma
pisana bolom.
I možda će joj nedostajati
nameštena rima,
poneka celina,
ali… kad te život udari
sa tri akorda
i kada ti basom zasvira
umesto zvukom violina,
postaješ svestan,
da nikad ne smeš,
pred ljude stati
okrenut licem vrlina,
jer tako otkrivaš slabosti
i iskrenošću postaješ plen
ljudskih gadosti,
ali…

Ne daj se,
već sviraj ritam tišine,
onako kako najbolje umeš…

I smej se,
iskreno se smej,
jer tvoje misli samo ti znaš…

I voli sve ono što osećaš,
jer jedino tako bićeš
ponovo rođen
i kad si od drugih
Rečima pogođen
i pogledom
živ sahranjen…

SAVRŠENO – NESAVRŠENI

Slušam te kako dišeš
i znam
da sve one naše
neizgovorene reči
pripadaju ovom
vremenu nadanja
u kome smo jedno,
podeljeno
na živo i neživo
prirodno postojanje
u nama…
I da ovako
savršeno nesavršeni
gordimo se
i ove jeseni
u nadanju
da će nam
i
sledećeg proleća
grane olistati verom
da život
nije prolazno
otkucavanje
bila žile kucavice,
već nada u svako
novo sutra,
jače od bilo kog
juče…
I savesnije od svako
DAnas…