Novi vampiri: scena iz filma „Sumrak saga“

Drakula je kao junak bio izrazito erotičan, ali sve se završavalo na elegantnom poljupcu-ujedu. Danas se mala čudovišta žene i udaju
Novi vampiri: scena iz filma „Sumrak saga“

Čovek je ambivalentno biće koje se plaši samo onoga što uopšte ne poznaje i ne razume, i koje se istovremeno divi i obožava upravo onu tajnu koja je najveća. Najčešće se plaši samoga straha.

Umetnost je svojim izražajnim sredstvima, vremenom dočaravala ovu dvojnost ljudske prirode – da se plaši i da voli strah, posredstvom simbolike i alegorije. Na osnovu folklora, narodnih verovanja, i večite zastrašenosti pred misterijom smrti, stvorena su neka od najvrednijih umetničkih dela.

Od vremena gotskog romana En Redklif i Horasa Volpola, preko izobilja romantičarske „magluštine“ i brisanja razlika između stvarnog i snovidnog; „Frankenštajna“ Meri Šeli, priča E.T.A. Hofmana, Edgara Alana Poa, novela Gi de Mopasana, „Drakule“ Bram Stokera, „Doktora Džekila i mister Hajda“ Roberta Luisa Stivensona, do uvrnutih dela mutanata Lavkrafta, (čije delo je Ranko Munitić nazvao „snovidnim multiuniverzumom Luisa Kerola“), horor žanr, potpomognut fantastikom i klasičnim krimi zapletima, imao je svoje preobražaje.

Sve do savremenih romana kao što su „Rozmarina beba“ Ajre Levina, „Isterivač đavola“ Vilijema Pitera Blatija, pa kultnog Stivena Kinga (koga, kao i prethodno navedene pisce, blagosiljaju filmadžije), izuzetno „plodnog“ Džejmsa Patersona, genijalnog Japanca Rju Murakamija i nastavaka „Sumrak sage“ Stefani Majer („Evro-đunti“).

Međutim, kakvim su najčešćim žanrovskim kretanjima sada svedoci oni koji vole horor i fantastiku, koji preferiraju da se plaše kako bi odagnali strah od još čudnije svakodnevice?

Od 18. veka i gotskih romana u kojima su atmosfera i arhitektura „učinile većinu posla“, sazdanih od hronotopa misterioznih zamkova sa čudnim stanarima, često opsednutim naslednim gresima i mrakom grešno stečenog imetka, do danas, vidimo da se savremeni autori mahom vraćaju ne suviše motivisanom i „profinjenom“ strahu.

Ranije je horor bio inspirisan „kreativnim zlom“, demonom koji je, kao u Faustu, nudio saznanje o svemiru i sopstvenoj prirodi, stvaranjem čudovišta, sjajnim psihološkim motivacijama E.T.A. Hofmana i Poa.

Sada je, zabavljen modernim vampirima i vukodlacima tinejdžerima, klincima – turbo vešticama i vešcima, koji se bore protiv totalitarnog sistema posebnim talentima („Dar“, Džejms Paterson, „Evro-đunti“). Sve sama deca kao protagonisti u novijim horor romanima, i u antologiji priča „Paklene maturske večeri“, autorki – Stefani Majer, Meg Kabot, Mišel Džafi, Kim Harison, Loren Mirakl („Evro-đunti“), pa i u „Izgubljenom svecu“ Bri Despejn, „Proždljivcu“ Lorence Gineli i „Vremenu užasa“ Nensi Holder (isti izdavač).

Ništa u horor filmu, pa i u knjizi, ne može biti strašnije od dece, i znamo to po „Omenu“, „Keri“ i „Isterivaču đavola“, mališanima iz Kingovih dela, ali ovi novi klinci romana fantastike i horora na čudan način su aktivni. Mali vampiri se čak i zaljubljuju, venčavaju i dobijaju decu, što je prilično ljudski. U novom crtaću „Hotel Transilvanija“, zlostavljana čudovišta beže od ljudi.

Kuda ide ovaj svet?

Drakula je kao književni i filmski junak bio izrazito erotičan, ali nikada „doslovan“, sve se završavalo na elegantnom poljupcu – ujedu za vrat. Ali, kada je reč o maloj Beli Svon iz serijala „Sumrak sage“, čitalac pre svega prati stepene „zabavljanja“ sa njenim vampirskim dečkom Edvardom Kalenom. Vampiri više nisu samo grešnici osuđeni na večiti život, oni su izjednačeni sa nama. Čak su i ranije intervjuisani, kao kod En Rajs u „Intervjuu sa vampirom“.

Kod Poa i Mopasana, junak sa svoje racionalne pozicije pripoveda o jezivim stvarima, a ipak ne može da objasni natprirodno. Danas literarni klinci olako sklapaju pakt sa čudovištima, da bi bili „face“ pred razredom, kao kod švedskog pisca Jona Ajvidea Lindkvista u priči „Pusti pravog da uđe“ (Evro-đunti).

„Nema više fantastike, ni čudesnih verovanja, sve što nije protumačeno biće jednoga dana objašnjivo. Ono što nam se još čini nadzemljaskim ili natprirodnim, biva svakoga dana sve manje, dok jednoga dana ne presahne poput jezera koje je iscrpio kanal.

Nauka svakoga časa pomera granice čudesnih pojava i verovanja…Da, mašta je lišena svoje hrane otkako smo ukinuli ono što je nevidljivo. Naša mi se zemlja čini danas kao napušten svet, prazan i go. Nestalo je verovanja koja su je činila tako poetičnom“, pisao je još u 19. veku Gi de Mopasan u noveli „Strah“.

Ipak, kod nas ima i literature trilera i horora za odrasle, i u tom duhu „Booka“ objavljuje romane Rju Murakamija „U miso supi“, i skorašnji „Audiciju“. Negativni junaci u pomenutim knjigama uobličeni su savršeno i psihološki motivisani metafizičkim zlom, koje je istovremeno objašnjivo porodičnim i društvenim razlozima.

To su one stare dileme – da li je neko samo bolestan ili je demonski zao po svom biću? „Alnari“, koji objavljuje dela Stivena Kinga, najavljuje da će poznati pisac 24. septembra ove godine objaviti novi roman „Doktor Slip“, trideset šest godina posle njegovog kultnog romana „Isijavanje“.

Iz kratkog uvida u novu priču, koji je King dao obožavaocima prošle godine, u prvi plan izbija potomak Džeka Torensa (U Kjubrikovom filmu igrao ga je Džek Nikolson), koji se bori sa od oca nasleđenom depresijom, alkoholizmom i nasiljem. Za En Redklif, „strah je širenje duše i buđenje duhovnih sposobnosti za više stepene života“, tako da ostaje nada da je King tajnu i strah ostavio za kraj.

Izvor: Politika Marina Vulićević